Škola plivanja Vračar, Beograd

Škola plivanja Vračar Beograd

Škola plivanja Vračar – Učenje plivanja je sastavni deo obrazovno-vaspitnog procesa i neizostavan je faktor u procesu delovanja na učenike u smislu podizanja na veči nivo njihovih antropoloških karakteristika, koje su pre svega vezane za biološki (zdravstveno-higijenski), pedagoški (obrazovni, vaspitni i socijalizacijski) i praktični (utilitarni) značaj plivanja.

Didaktika je grana pedagogije koja se bavi proučavanjem opštih  zakonitosti nastavnog procesa (učim, podučavam, veština obučavanja), tj. nauka koja uređuje i realizuje nastavni proces. Didaktički principi su osnovna, opšta i obavezna načela kojima se rukovodi nastavnik plivanja prilikom planiranja, programiranja, organizovanja. realizovania i vrednovanja nastavnog procesa. Didaktički prin­cipi su međusobno povezani i predstavljaju jedinstvenu celinu delovanja na ukupni rezultat u obrazovno-vaspitnom radu u plivanju. Polazeći od značaja plivanja, sa posebnim akcentom na značaj pli­vanja na ukupan razvoj deteta, u nastavnom procesu se treba pridržavati sledećih didaktičkih principa: princip vaspitne usmerenosti,

• princip svesne aktivnosti,
• princip očiglednosti,
• princip sistematičnosti i postupnosti,
• princip individualizacije

1.  Vaspitni karakter u obuci plivanja – Škola plivanja Vračar Beograd

Mogućnosti za vaspitno delovanje na učenike u nastavi plivanja su gotovo neograničene. Raznovrsnost oblika rada, sadržaja, ambi­jent, uslovi rada, interakcijski odnosi, itd. pružaju nastavniku velike mogućnosti vaspitnog usmeravanja učenika. U nastavnom procesu učenici i nastavnici dolaze u raznovrsne standardne i “nestandar­dne” (varijabilne) situacije, koje omogućavaju vaspitno delovanje prema učenicima, pojedinačno i u celini. Kako je plivanje nastavni proces koji se odvija u “nestandardnim” uslovima (bazen, reka, more i “more” publike), tako se mogućnosti vaspitnih uticaja po­većavaju. Vaspitanje je najuspešnije ako se realizuje situaciono, u radu, radnom ambijentu koji je sam po sebi vaspitan, što nas upućuje na zaključke da je osnovni uslov za korišćenje kompa­rativnih prednosti nastave plivanja u pogledu vaspitanja učenika, dobro osmišljen i organizovan rad. “Ogoljeno” učenje plivačkih pokreta, nezavisno do kojeg nivoa se dođe, pretvara nastavni proces u dril, suvopamost i vulgarizaciju plivanja kao kretne aktivnosti toliko značajne za svestran razvoj ličnosti.

Vaspitne poruke, stalno vaspitno delovanje na učenike se po­stiže dobrom organizacijom nastavnog procesa. Dobro izabrani i osmišljeni nastavni sadržaji pozitivno utiču na razvoj volje i moralnih osobina učenika, razvijaju kod njih osećaj odgovornosti, obaveznosti za rad, navike na tačnost i disciplinovanost u radu.

Nastavnik motiviše učenike za rad i pokreće one njihove oso­bine i sposobnosti koje su u konkretnoj situaciji od bitnog značaja. Ako učenik pokaže npr. malodušnost, nastavnik mora pronaći način da u njemu ponovo probudi volju za rad. Nastavnik mora da re- aguje na sve učeničke postupke, a pogotovu one koji narušavaju radnu atmosferu incidentnim ispadima. Isto tako, nastavnik ističe pohvale, ističe primere dobrog rada i odnosa prema radu. Nastavni rad se usmerava na organizaciju grupe u kojoj se neguje drugar- stvo, realno i objektivno postavljaju kolektivni i pojedinačni zadaci, stalna radna atmosfera u veselom i razdraganom duhu.

1. PRINCIP SVESNE AKTIVNOSTI

Osnovna poruka principa svesne aktivnosti proizilazi iz saznanja da se učenici moraju svešno uključivati u nastavni proces i u nje­mu aktivno učestvovati, jer je to osnovni uslov da budu subjekti u tom procesu. U nastavi plivanja svesna aktivnost je od posebnog značaja zbog ambijenta (vode), u kojoj se ta aktivnost odvija. Us­lov za svesno uključivanje učenika u nastavni proces jeste shva- tanje cilja nastave. To znači da svim učenicima mora biti jasno zašto rade, šta rade, zbog čega rade konkretnu vežbu i kako se tom vežbom dolazi do konačnog cilja. Da bi smo ovo postigli, definisanje cilja časa plivanja mora biti jasno, precizno, konkretno i primereno učeničkim antropološkim karakteristikama. Da bi uče­nicima cilj postao jasan, treba ga prezentirati na jasan i razumljiv način svim učenicima. Kada učenici shvate cilj i zadatke vežbanja (učenje, usavršavanje), ako su nastavni sadržaji još i dobro opisani i demonstrirani, ako je opterečenje na času primereno antropolo­škim karakteristikama učenika, ako im pružamo potrebne informa­cije o efektima rada, sasvim je sigurno da će se u nastavni proces uključivati svesno, razmišljajući o svom radu, greškama, postup­cima, postignuću, zaostajanju, što će svakako pozitivno đelovađ i na njihovo dalje angažovanje i na krajnji rezultat.

Svesno učestvovanje učenika u nastavnom procesu je jedan od osnovnih uslova za postizanje odgovarajućih (i očekivanih) rezulta­ta u nastavi plivanja, kao i za trajno prihvatanje vrednosti plivanja. Bez svesnog učešća u radu ne može se govoriti o aktivnom radu, te se zbog toga na času moraju obezbediti ušlo vi za stalnu aktiv­nost. Učenici moraju biti aktivni u svim strukturnim delovima časa i u svim radnjama na času.

U plivanju je izraženo čuvanje i pomaganje, obezbeđenje sigur­nosti u radu i od strane nastavnika i učenika ili uz pomoć sprava i rekvizita. Pomaganje boljih učenika slabijim (dirigovani parovi), raznovrsnost nastavnih sadržaja i realizacija nastavnih sadržaja na različite načine (partner, daska za plivanje, lopta, peraja itd) doprinose povećanju s vesne aktivnosti na času plivanja.

 PRINCIP OČIGLEDNOSTI

U nastavi plivanja, nezavisno na kom se nivou izvodila, princip očiglednosti zauzima značajnu ulogu. Da li će učenici određeno kretanje u nekoj plivačkoj tehnici lakše ili teže, brže ili sporije sa­vladati (naučiti), zavisi u dobroj meri od toga kakvu su sliku stvo­rili o tom kretanju. Ukoliko im je slika jasnija, utoliko će se pro­ces njihovog učenja odvijati uspesnije i, obratno.

Prvi uslov za stvaranje jasne i konkretne vizuelne slike o novom kretanju, jeste da se to kretanje pokaže, demonstrira, da ga dožive gledajući demonstriranje nastavnika ili nekog drugog demonstratora. Da bi se stvorila što jasnija slika o kretanju koje se uči, pored demonstracije treba koristiti i druga nastavna sredstva koja mogu pomoći u stvaranju jasne slike o kretanju. Ta sredstva mogu biti vizuelna i audio-vizuelna. Učenici posmatranjem uče ta­ko što se u potpunosti angažuju svesno, razmišljajući o svim seg­mentima kretanja prostorno, vremenski i dinamički. Vizuelna sre­dstva mogu biti različita, kao što su: crteži, slike, kinogrami, video i CD-projekcije, TV i si. Nastavna sredstva u procesu učenja nam služe i u svrhu dodatnih “vizuelnih objašnjenja”, dok su u procesu usavršavanja kretanja sredstvo podsećanja na već stečene informa­cije o određenom kretanju. Kakav će efekat imati očigledna sred­stva u nastavnom procesu zavisi u prvom redu od toga kako ih učenicima prezentiramo. Uspeh, dakle, zavisi od pravovremenog i konkretnog upućivanja i usmeravanja učeničke pažnje na to što treba, odnosno šta treba posebno gledati, kao i od toga što im treba omogućiti da to sve i vide.

Živa demonstracija i prikazivanje kretanja pomoću nastavnih sredstava treba biti propraćena raznim zvučnim sredstvima. Zvučni signali imaju zadatak da se učenicima posebno skrene pažnja na onaj pokret u vežbi koji je najhitniji za pravilno izvođenje vežbe u celini. Angažovanjem zvučnih i slušnih receptora istovremeno, povećavaju se efekti demonstracije i prikazi­vanja kretanja koje se uči ili usavršava. Na takav način učenici brže uočavaju greške u realizaciji kretanja i lakše ih ispravljaju. Uspeh u nastavnom procesu će biti utoliko veći ukoliko smo za­datke učenicima postavili jasno i konkretno živom demonstracijom i prikazivanjem kretanja vizuelnim i audio-vizuelnim sredstvima. Očigledna nastava povećava kod učenika pažnju i interes za ono što se radi, razvija sposobnost posmatranja, uočavanje i odvajanje bitnog od manje bitnog, što ima za posledicu postizanje ukupno boljih rezultata učenja.

Rezultati nastavnog procesa, tj. nastave plivanja, bitno zavise od toga da li se i u kolikoj med u tom procesu uvažavao princip si­stematičnosti i postupnosti. Nastava plivanja, tj. ostvarivanje pla­nom i programom utvrđenih ciljeva i zadataka, jeste takav proces koji se ne može zamisliti bez sistematskog i postupnog rada. Po­štovanje načela ovog principa podrazumeva i pridržavanje niza zakonitosti vezanih za poštovanje antropoloških karakteristika uče­nika, kao i poštovanje zakonitosti koje proizilaze iz strukturnih specifičnosti pokreta i kretanja u pojedinim plivačkim tehnikama. Poštovanje principa sistematičnosti i postupnosti u nastavi plivanja prisutno je u svim segmentima nastavnog procesa, kao što su: planiranje, programiranje, sistematizacija nastavnih saržaja, pripre­manje za čas, programiranje procesa vežbanja, itd. U ovom proce­su polazi se od cilja koji se želi postidi (učenje ili usavršavanje plivanja, trening…), zatim od zadataka kojima ćemo ostvariti defi- nisani cilj i od nastavnih sadržaja pomoću kojih se mogu reali- zovati planom definisani zadaci. Zbog toga se u planiranju nastave najprije odaberu nastavne teme, a iz njih se diferenciraju nastavne jedinice. Nastavne jedinice se definišu sistematično, tj. redosledom koji obezbeđuje funkcionalne veze i kontinuitet vežbi čija se reali­zacija oslanja na postojeće znanje i sposobnosti učenika.

Sistematičnost je vrlo bitna i u pripremanju nastavnika za na­stavni čas. Nastavnik prvo definiše osnovni cilj časa (operativni cilj), zatim zadatke, a na osnovu cilja i zadataka planira nastavne sadržaje. Nastavnik planira nastavne sadržaje za sve strukturne delove časa, a za glavni deo časa planira redosled nastavnih sadr­žaja, metodske postupke za njihovu realizaciju, vreme trajanja, broj ponavljanja, nivo opterećenja itd. Planom se ostvaruje kontinuitet vežbanja tako što je svaki naredni čas nastavak rada sa prethodnog časa. Sistematičnost u radu podrazumeva planiranje vremenskog intervala vežbanja, koje će na najbolji način omogućiti uticaj tog vežbanja na antropološki status učenika. Nastavni proces treba organizovati i realizovati tako da u radu bude uvek zastupljena si­stematičnost i postupnost. Osnovna načela ovog didaktičkog principa kojih se prilikom učenja i usavršavanja plivačkih tehnika mo­ramo pridržavati su:

Od  poznatog  ka  nepoznatom, što podrazumeva da sva kre­tanja i vežbe treba, kad je to god moguće, nadovezati (nad- graditi) na prethodna koja su već usvojena i njima su učenici ovladali. Kako uspešno savladavanje nove kretne aktivnosti (vežbe, plivačke tehnike) u velikoj meri zavisi od dobro usvo­jenog, po strukturi sličnog pokreta, ali u lakšoj formi, to ćemo ovo načelo u nastavi plivanja uvek primenjivati.

Primer 1 – učenici su naučili plutanje na grudima, koje je, ustvari, osnovni položaj za klizanje na i u vodi, pa se obuci kilzanja pristupa nakon savladavanja plutanja na grudima.

Primer 2 – obuci leđne tehnike pristupa se nakon savladavanja tehnike prsnog kraula, s obzirom da su pokreti nogu i ruku veoma slični u ovim tehnikama.

Od lakšeg ka težem, što podrazumeva da opšti redosled vežbi i ceo tok nastave plivanja, nezavisno o kom se nivou radi, treba organizovati tako da svakoj narednoj vežbi treba da prethodi strukturno (koordinacijski) lakša vežba.

Primer 1 – u nastavnom procesu prvo se uči plutanje u zgrčenom, a zatim u horizontalnom položaju.

Primer 2 – u obuci tehnike prsnog kra­ula prvo se povezuje rad nogama i rukama, a posle toga se ra­de vežbe za koordinaciju rada nogama i rukama sa disanjem.

 

Od jednostavnog ka složenom, što podrazumeva da u učenju (usavršavanju) neke kretne aktivnosti treba ići od jednostavnih prema složenim elementima. Da li je neka kretna aktivnost jednostavna ili složena za nekog učenika, ne zavisi samo od strukture tog kretanja, nego i od aktuelnog nivoa njegovih mo- toričnih sposobnosti i nivoa motoričke informisanosti o kon­kretnoj kretnoj aktivnosti. U procesu učenja plivanja (kao i u procesu učenja plivačkih tehnika), prvo se koriste vežbe koje su po strukturi jednostavne, izvode se izjednačenim tempom i brzinom, a zatim se usložnjavaju i izvode se različitim tempom i brzinom. Na primer\ početno klizanje kroz vodu sadrži neke elemente plivanja, tj. telo se kreće kroz vodu i na njega deluju fizičke sile otpor, potisak, pritisak, sila zemljine teže, a pri tome se ne vrše pokreti rukama (zaveslaji), ni nogama (udari). Ovladavanjem ovim osnovnim položajem tela pri kretanju kroz vodu, formiranog snagom odraza ili potiskom partnera, klizanje se usložnjava dodajući mu postepeno pokrete nogama, pa rukama, a zatim i nogama i rukama.

PRINCIP INDIVIDUALIZACIJE – Škola plivanja Vračar Beograd

Ako pođemo od činjenice da uspeh u bilo kojoj ljudskoj dela- tnosti zavisi od toga da li su i u kojoj meri zadovoljene njihove stvarne potrebe, želje i interesi, tako ćemo shvatiti važnost principa individualizacije i u nastavi plivanja. Prvi uslov za realizaciju ovog principa jeste upoznavanje sa aktuelnim, stvarnim stanjem antropo­loškog statusa učenika, polaznika škole plivanja. Princip individu­alizacije podrazumeva maksimalno približavanje programa plivanja individualnim karakteristikama svakog učenika pojedinačno sa unapred definisanim ciljevima. Egzaktni podaci nastavniku pružaju mogućnost dobijanja jasne slike o postojećem stanju zdravlja, ka­rakteristika i sposobnosti, ali i drugih osobina koje su bitne za re­alizaciju individualnog rada sa učenicima. Samo se na ovakav na­čin nastavniku pruža mogućnost poštovanja relevantnih individual­nosti svakog učenika.

Poznavanje i uvažavanje individualnih osobina učenika omogu­ćava nastavniku da upravlja nastavnim procesom, a istovremeno da bude saradnik i savetnik učenicima, podstrekavajući na taj način njihovu inicijativnost, kreativnost i stvaralaštvo. Stvaralaštvo je je­dan od osnovnih uslova za postizanje uspeha u svakoj ljudskoj de- latnosti, što svakako podrazumijeva i plivanje. Da bi to stvarno bi­lo tako, da bi se to ostvarilo, i u teoriji i empiriji, nastavu plivanja treba organizovati tako da ona bude primerena svakom učeniku,  njegovim potrebama, interesima i mogućnostima koje proizilaze iz njegovih antropoloških karakteristika.

Plivanje je aktivnost koja se odvija u specifičnom mediju, tj. u vodi, koja je za učenike uglavnom velika nepoznanica i izvor razli­čitih prijatnih i neprijatnih emocionalnih stanja. Istraživanja brojnih stručnjaka u oblasti plivanja , pokazala su da je strah često ozbi­ljan izvor problema u nastavi plivanja, što nas navodi na logičan zaključak da se i zbog te činjenice nameće potreba primene indivi­dualnog rada u nastavi plivanja, kako bi se svaki učenik osećao sigurnim i bezbjednim, što doprinosi ublažavanju, a i eliminisanju straha.

Ovaj princip podrazumijeva i to da nastavnik svoj pedagoški pristup, komuniciranje, opis, demonstraciju, objašnjenje, pomaganje, i si., mora da prilagodi učenicima pojedinačno. Sastavni deo nastavnikovog rada, po načelima principa individualizacije jesu: uočavanje i ispravljanje grešaka, ohrabrenja, pohvale i nagrade, dok kritike, prekori i kazne moraju biti eliminisani, a posebno ako su u pitanju učenici mlađeg školskog uzrasta.

METODE ŠKOLE PLIVANJA VRAČAR BEOGRAD

Pod pojmom metoda u plivanju podrazumevaju se načini rada u nastavi plivanja, kao i celokupni postupak u organizaciji i ralizaciji nastave u procesu učenja, usavršavanja i treniranja. U procesu uče­nja plivanja uglavnom se koriste metode usmenog izlaganja, de­monstracije i vežbanja.

Za koju ćemo se metodu u nastavnom procesu opredeliti i u kojoj ćemo je meri koritistiti, zavisi od uzrasta, pola, broja, indivi­dualnih karakteristika i sposobnosti učenika, karaktera i sadržaja rada na času, tipa časa, uslova rada, i si. Nastavne metode su me­đusobno povezane i uglavnom se prožimaju i dopunjuju. Zbog toga se u nastavnom procesu skoro nikada ne primenjuje samo jedna metoda. Istovremeno se koristimo sa više metoda, od kojih je je­dna dominantna, dok su druge dopunske, što uvek zavisi od cilja koji se uz pomoć konkretne metode želi (može) postići.

 METODA USMENOG IZLAGANJA

Ova metoda ima široku primenu u svim oblicima nastavnog rada. Usmenim izlaganjem se učenici “vode” kroz ukupan nastavni

proces. Zadatke metode usmenog izlaganja možemo uslovno klasi- fikovati na sledeđi način:

– Nastavnik svojim izlaganjem treba kod učenika da pobudi interes za vežbu koja treba da se radi.

– U svakom izlaganju nastavnik odvaja bitno od nebitnog menjanjem tonaliteta i tempa govora.

Izlaganje mora da bude tako da se o vežbi govori redosledom izvođenja pokreta, tečno, tačno, odmereno, kako bi se aktivirala učenička pažnja i povećala motivacija za rad.

-U nastavi plivanja treba koristiti kratka, jasna i konkretna izlaganja, pri čemu voditi računa da stručni izrazi ne potisnu ili ugroze razumljivost.

-U izlaganju nastavnik treba da koristi, kada je god to mo­guće, primere iz prakse i poređenja plivačkih pokreta sa, učenicima poznatim pokretima iz svakodnevnog života (npr. “skočiti kao žabe”, “radite nogama kao makazama”…).

Po mogućnosti svako nastavnikovo izlaganje treba da se odvija van vode. Dok su učenici u vodi treba ih samo usmeravati, podsticati, upozoravati, pohvaljivati i sl.

Metoda usmenog izlaganja može biti u funkciji opisivanja, objašnjavanja, razgovora, analize, zapovesti i upozorenja.

Opisivanje plivačkih pokreta primenjuje se u početnoj fazi njegovog učenja, tj. neposredno pre demonstracije, kako bi učenici dobili što jasniju informaciju o tome kako se izvodi pokret koji se uči. Zbog toga se pokreti (vežbe) trebaju opisivati onim redom kako se stvarno izvode. U opisivanju se moraju koristiti primeri koji su učenicima poznati.

Objašnjavanje se koristi u početnoj fazi učenja tj. nakon de­monstracije plivačkih pokreta, ali i u svim drugim situacijama koje zahtevaju da se učenicima daju dopunske informacije o kretanjima koja se uče ili se usavršavaju. Dobro objašnjenje treba da motiviše učenika na razmišljanje, da odgovori na pitanja zašto se neko kre­tanje radi tako kako je objašnjeno, a ne na drugačiji način, čime se stvaraju logične veze i odnosi, što doprinosi da se konkretni pli­vački pokreti rade pravilno.

U učenju plivanja učenika mlađeg uzrasta, objašnjenja moraju biti propracena slikovitim primerima iz svakodnevnog života. Razgovor je onaj deo usmenog izlaganja nastavnika koji je usmeren_na upozoravanje na greške u izvođenju kretanja, na uzroke zbog kojih su se javile greške, kao i na upućivanje učenika, na moguće_načine n}ihovog otklanjanja. Razgovor podrazumeva i tra­ženje i dobijanje mišljena učenika o kretanju, čak i ako je to mi­šljenje pogrešno treba ga čuti i na osnovu mišljenja učenika pospešiti proces vežbanja. Razgovorom se otklanjaju sve nejasnoće, ali “jedna po jedna”. Duži razgovori se obavljaju pre ili po za­vršetku časa, a po potrebi i u toku rada. Ako u razgovoru uče­stvuje veći broj učenika i ako je vođen sa puno pedagoškog takta, onda razgovor dobij a formu stimulativnih i motivirajućeg pokretača na svesnu, usmerenu aktivnost.

Analiza određenog kretanja u plivanju najčešće se primenjuje u fazi kada se to kretanje usavršava, odnosno onda kada su učenici savladali osnovnu strukturu tog kretanja. Analizom se složenije kretanje, ili samo njegov deo, ili konkretne greške, mogu lakše uočiti i brže i uspešnije otkloniti. Dobrom analizom, pravovreme­nom, podsticajnom, analizom kojom se ukazuje na greške i kvalitet u radu, kojom se utvrđuje stepen ostvarivanja ciljeva i zadataka nastavnog procesa i predlažu smernice za dalji rad, znatno se olakšava rad i učenicima i nastavnicima i ubrzava proces učenja i usavršavanja plivačkih tehnika.

Zapovest (komada) i upozorenje su jedan od načina komuni­ciranja nastavnika sa učenicima. Komandu nastavnik saopštava kratko, jasno i glasno na način i tonalitetom koji će podsticajno delovati na učenika. Komande se izdaju u toku rada i služe učeniku da otkloni grešku na koju mu ukaže nastavnik. Komande mogu biti tipa: “Brže!”, “Sporije!”, “Podigni glavu!”, “Spusti glavu!”, “Opruži noge!”, itd. Komande kao način komuniciranja sa učenicima nižih razreda osnovne škole treba svesti na razumnu meru.

Upozorenjem, kao blažim oblikom zapo vesti, nastavnik ističe najhitnije detalje za uspešnu realizaciju nekog kretanja. Upozorenjem se utiče na otklanjanje grešaka pojedinačno. Prvo se otklanjaju greške koje narušavaju osnovnu strukturu kretanja, a zatim “male” greške. Upozorenja u mlađem školskom uzrastu moraju da budu slikovita. Npr: “Radi rukama kao helihopter!”, “Radi nogama kao da hoćeš da šutneš loptu!” itd. Upozorenja ne treba samo da motivišu učenike za rad, nego da budu i snažno sredstvo stimulacije u toku rada.

 METODA DEMONSTRACIJE

Metoda demonstracije u nastavi plivanja je vrlo važna zbog toga što je percepcija jedan od najbitnijih izvora saznanja. Sve što učenike želimo da naučimo treba demonstrirati (pokazati, prika­zati), sa namerom da dobiju što jasniju vizuelnu sliku konkretnog kretanja. Za vreme demonstracije učenici gledaju – posmatraju onoga ko demonstrira, sa ciljem da uoče formu i karakter kretanja prostorno, vremenski i dinamički. Da bi smo ostvarili cilj po- smatranja, učenike treba usmeriti na ono što će se posmatrati, kako bi mogli analizirati ono što su posmatrali, a posmatranja postala samostalna misaona delatnost.

Demonstracija se uvek primenjuje u početnoj fazi učenja, ali se primenjuje i u toku usavršavanja. Svakoj demonstraciji prethodi kraće opisivanje ili objašnjavanje, da bi se pažnja učenika usmerila na kretanja koja treba posmatrati.

Prva demonstracija mora biti originalna, izvedena u konačnom obliku, celovita, bez prekida, brzinom i u amlitudama i tempu ka­ko se inače izvodi. Složenija kretanja kakvih u plivanju ima veliki broj, zahtevaju i drugu demonstraciju. Druga demonstracija se iz­vodi lagano i sa naglaskom na one segmente u kretanju za koje nastavnik pretpostavlja da će ih učenici izvoditi sa teškoćama. Ako se u učenju plivanja, učeći konkretno kretanje, koristi analitički metod, nakon prikaza kretanja u celini prelazi se na demonstraciju samo onog dela koji treba da se uči. Demonstraciju uglavnom izvodi nastavnik. Ako iz bilo kog razloga nastavnik ne može de­monstrirati konkretno kretanje, tada če je izvesti pripremljeni učenik, a opisivanje i objašnjenje vrši nastavnik. Za vreme de­monstracije učenici su u takvoj formaciji i na mestu sa kojeg najbolje mogu videti ono šta i kako se demonstrira. Za vreme demonstracije treba, po mogućnosti, ukloniti sve ono što bi moglo učenike dekoncentrisati i odvlačiti im pažnju.

Nakon demonstracije složenih kretanja možemo učenicima postaviti pitanja da bi smo dobili informaciju da li su shvatili šta i kako treba raditi. Mogu jedan, a nekad i dva učenika izvesti kretanja. Kada dobijemo po­tvrdan odgovor, prelazimo na izvođenje kretanja. Ako učenici nisu shvatili kretanje koje treba izvoditi, treba ga ponovo opisati, objasniti i demonstrirati. Ova demonstracija se izvodi lagano i ako je moguće uz opisivanje i objašnjenje sa naglaskon na pokret zbog kojeg su pogrešno izvodili kretanje. Učenicima nižih razreda osnovne škole potrebno je izvesti i “treću demonstraciju”. Pre “tre­će”, i svake naredne demonstracije, objašenjenje se izlaže pre, na­kon i između dve demonstracije. Ponovljene demonstracije na­stavnik obavlja^sa puno pedagoškog takta, strpljenja, koncentracije i pravilno.

Metoda demonstracije podrazumeva i prikazivanje crteža, slika, kinograma, video i CD projekcija, odnosno prikazivanje plivačke tehnike na različite načine. Tehnike snimanja vrhunskih plivača iz vode i prikaz njihovih pokreta kroz vodu sa mogućnošću zaustavljanja slike u karakterističnim delovima kretanja, bitnom detalju, usporavanje realizacije pokreta, povećavanje detalja isl., predstavljaju izvanredno audio-vizuelno sredstvo u nastavi plivanja. Činjenicu da se živom demonstracijom ne može uspešno prikazati i videti pokret koji se izvodi na većoj dubini, zahteva od nastavnika da učenicima prikaže slike ili crteže tih pokreta.

METODE VEŽBANJA I UČENJA

Metode vežbanja i učenja se primenjuju za održavanje i razvi­janje različitih antropoloških karakteristika u procesu učenja, odnosno savladavanja određenog kretanja u plivanju i njegovog usa­vršavanja.

METODE VEŽBANJA

Metodama vežbanja se prvenstveno utiče na povećanje nivoa plivačkih tehnika i razvoj i podizanje karakteristika i sposobnosti potrebnih za postizanje sportskih rezultata primenom različitih vežbi i doziranjem opterećenja. Za metode vežbanja karakteristično je da se kretanja (vežbe) ponavljaju u različitom režimu opterećenja.  Opterećenje se menja u zavisnosti od konkretnih situacija, uzrasta, pola, nivoa usvojenosti tehnike plivanja, cilja vežbanja, i sl.).U metode vežbanja spada i tzv. situaciona metoda, koju karakteriše primena nastavnih sadržaja identičnih sa ciljevima takmičenja, odno­sno, kada se rad odvija u uslovima koji su slični ili jednaki takmičarskim.

Iako se metode vežbanja češće primenjuju u sportsko-trenažnom nego u obrazovno-vaspitnom procesu, ne trebamo ih gledati odvo­jeno, jer sa nastavnim metodama i metodama učenja čine neodvo­jivu celinu, a koje ćemo metode, kako i kada primenjivati, zavisi od više faktora, od kojih izdvajamo cilj koji želimo ostvariti.

METODE UČENJA

Metode učenja se primenjuju u procesu učenja i usavršavanja određenih pokreta, kretanja i vežbi koje čine strukturne delove pli­vačkih tehnika, kao i učenje i usavršavanje plivačkih tehnika u ce- lini. Koja će metoda učenja imati prioritet u procesu rada, zavisi od niza faktora od kojih izdvajamo: uzrast, složenost kretanja, nivo znanja, nivo sposobnosti, materijalne uslove, raspoloživo vreme za vežbanje, cilj rada, itd.

Osnovne metode učenja usmerene na usvajanje nivoa znanja, veština i navika jesu sintetička, analitička i kombinovana metoda.

1.Sintetička metoda učenja

Ova metoda podrazumeva učenje pokreta u celini, odnosno, onako kako se taj pokret izvodi i primenjuje u plivanju. Primena ove metode pruža mogućnost učeniku da ispolji svoju punu indi­vidualnost. Posebno je primenljiva u radu sa učenicima nižih ra­zreda osnovne škole. Činjenice da učenici tog uzrasta sve pojave posmatraju u celovitom obliku, kao i zbog toga što su njihove spo- ‘ sobnosti analitičkog mišljenja i doživljavanja pojava još uvek vrlo skromne (male), povećavaju potrebu za primenom ove metode u radu sa učenicima.U pnmeni sintetičke metode pri učenju složenijih kretanja u plivanju (na primer, zaveslaj u prsnom kraulu sa propulzivnom i retropulzivnom fazom) mogu se pojaviti i određene poteškoće koje se mogu eliminisati, a svakako ublažiti primenom vežbi imitacije i izvođenjem određenog kretanja u olakšanim uslovima (rad na suvom, rad sa pomagalima, sa partnerom i si.).

2. Analitička metoda učenja

Analitičku metodu učenja karakteriše učenje plivačkih pokreta po strukturnim delovima. Pokret se raščlanjuje, deli, zatim se svaki deo posebno uči i kada se ti delovi nauče, prelazi se na njihovo povezivanje u izvornu celinu koju definišu prostome, vremenske i dinamičke karakteristike. Uspešna primena ove metode podrazume­va podelu pokreta na logičke delove, koji, kada se usvoje, mogu se povezati bez narušavanja strukture pokreta u celini. Učenje pokreta po delovima ne srne da traje predugo, kako ne bi došlo do auto­matizacije tih delova pokreta pojedinačno, što bi proces poveziva­nja pokreta u celinu produžilo. Primena analitičke metode zavisi i od individualnih karakteristika i sposobnosti učenika. U osnovi analitičke metode je primena sistema konkretnih pred vežbi, koje se, grupisane prema prirodnom redosledu, sistematično i postupno iz­vode uz puno poštovanje didaktičkih principa i načela koje treba poštovati i pri izboru i realizaciji, a u skladu sa individualnim ka­rakteristikama i sposobnostima učenika.

Učenje neke tehnike plivanja analitičkom metodom podrazume- va da se prvo izvode predvežbe za pojedine strukturne delove te­hnike, odnosno, prvo se uči rad nogama pa rad rukama, a zatim disanje .Kada učenici sve to savladaju, prelazi se na povezivanje, koorinaciju rada nogu, ruku i disanja. Predugo zadržavanje na uče­nju i vežbanju bilo kojeg od strukturnih delova plivačke tehnike, može da ima za posledicu njihovo teže povezivanje u celinu i slabiju međusobnu koordinaciju, što znatno produžava proces uče­nja. Proces spajanja delova tehnike, kada če se i kako raditi, jeste nastavnikova briga. Svaka i najmanja greška u ovom procesu uspo­rava učenje i vrlo se teško otklanja. Preporučljivo je da se spajanje delova plivačke tehnike počne sa zadržavanjem disanja, kako bi se postigla dobra koordinacija rada nogama i rukama, eliminisali antiproduktivni pokreti glavom pri disanju, a obezbedio optimalan položaj tela u odnosu na vodu, što stvara dobre preduslove izvo­đenja zaveslaja i udara. Koordinaciju plivačke tehnike treba početi u laganom tempu i na kraćim deonicama. Ovo nam omogućava da brzo uočavamo i otklanjamo eventualne greške.