Sportske metode u plivanju i njihov razvoj ima više svojih uzajamno povezanih faza. Proces razvoja sportsko-trenažnih metoda ima svoje faze.
Prva faza se proteže od početaka razvoja sportskog pokreta i traje do formiranja tri osnovne takmičarske i plivačke tehnike (kraul, leđni kraul i prsno plivanje) i sprovođenja takmičenja u plivanju (IV Olimpijada, London, 1908). Na početnim takmičenjima su učestvovali “ali round” tj. svestrani sportisti, koji su se bavili biciklizmom, mačevanjem, jahanjem, fudbalom, trčanjem, pešačenjem i time su se bavili više nego plivanjem. Tada, nisu bile određivane plivačke tehnike, te su se na primer, du
žine takmičarskih disciplina određivale rastojanjima između određenih obala ili rastojanjima između pojedinih plovnih objekata.
Najveći broj plivača nije imao svoje trenere, osim možda neke savetodavce, pa su plivali onako kako su znali. Tek sa razdvajanjem plivačkih tehnika u okvirima takmičarskih programa, rodio se motiv “ko će kojom tehnikom brže plivati”.
Druga faza u razvoju sportsko-trenažnih metoda traje od 20- ih godina našeg veka, do, po mnogima, pariške Olimpijade (1924) ili, po nekima, i za koju godinu više.
Tu je istican značaj treninga, i bilo je shvatanja da onaj ko više trenira, može i brže da pliva.
Dva-tri puta nedeljno se počelo trenirati i na svakom treningu se plivalo i po 2000-3000 metara. Počelo se plivati posebno rukama i nogama, ali i dalje se plivalo lagano, ujednačenom brzinom plivanja, pazeći stalno na tehniku izvođenja pokreta. Tu se počela primenjivati i metoda produženih deonica (over distance) i u plivačkom sportu. Ovaj metod se zasnivao na dva osnovna principa:
- na usavršavanju tehnike plivanja
- na postepenom uvećavanju obima plivanja (uz akcenat na to, da se ne narušava usvojena koordinacija pokreta, a da se postepeno povećava obim plivanja).
Plivači su plivali kraće i duže discipline. Gertruda Ederle, je žena koja je preplivala Lamanš (6. 8. 1926) za 14 sati i 31 min.
Treća faza obuhvata period od 20-ih godina pa do početka 50-ih godina. Tu je novina u uvođenju sistematskog rada na fizičkoj pripremi. Ovde “suvi trening” podrazumeva i korišćenje sredstava van plivališta (sprave, tegovi, itd). U trenažnom procesu plivača dominiraju vežbe čuvenog američkog trenera Kiphutha. Te vežbe su bile predviđene kako za “suvi trening” tako i za vežbe u vodi (uz pomoć guma i ekspandera).
Snaga i izdržljivost su bile cilj motoričkih sposobnosti. Kratke deonice su bile dominantne, koje su se plivale brže. Ali su one dovodile plivača do zamora, pa su postojali odmori između deonica (prvo u vidu laganih plivanja, a kasnije u vidu pasivnih odmora).
Metod igre brzine, u kojem se jedna deonica ili deo deonice plivao brže, a drugi sporije, pa opet brže i opet sporije, nazivao se “fartlek trening”. Njegove varijante su: trening sa postepenim smanjenjem dužine deonica (100 brzo – 75 lagano 50 brzo – 25 lagano, itd) i trening sa smanjenjem i povećanjem dužine deonica (kombinacija ova dva načina), itd.
Ipak, unutrašnji organi sa takvim treninzima nisu dobijali adekvatne nadražaje, zbog toga što dnevni i godišnji obimi
Druga faza u razvoju sportsko-trenažnih metoda traje od 20- ih godina našeg veka, do, po mnogima, pariške Olimpijade (1924) ili, po nekima, i za koju godinu više.
Tu je istican značaj treninga, i bilo je shvatanja da onaj ko više trenira, može i brže da pliva.
Dva-tri puta nedeljno se počelo trenirati i na svakom treningu se plivalo i po 2000-3000 metara. Počelo se plivati posebno rukama i nogama, ali i dalje se plivalo lagano, ujednačenom brzinom plivanja, pazeći stalno na tehniku izvođenja pokreta. Tu se počela primenjivati i metoda produženih deonica (over distance) i plivačkom sportu. Ovaj metod se zasnivao na dva osnovna principa:
- na usavršavanju tehnike plivanja
- na postepenom uvećavanju obima plivanja (uz akcenat na to, da se ne narušava usvojena koordinacija pokreta, a da se postepeno povećava obim plivanja).
Plivači su plivali kraće i duže discipline. Gertruda Ederle, je žena koja je preplivala Lamanš (6. 8. 1926) za 14 sati i 31 min.
Treća faza obuhvata period od 20-ih godina pa do početka 50-ih godina. Tu je novina u uvođenju sistematskog rada na fizičkoj pripremi. Ovde “suvi trening” podrazumeva i korišćenje sredstava van plivališta (sprave, tegovi, itd). U trenažnom procesu plivača dominiraju vežbe čuvenog američkog trenera Kiphutha. Te vežbe su bile predviđene kako za “suvi trening” tako i za vežbe u vodi (uz pomoć guma i ekspandera).
Snaga i izdržljivost su bile cilj motoričkih sposobnosti. Kratke deonice su bile dominantne, koje su se plivale brže. Ali su one dovodile plivača do zamora, pa su postojali odmori između deonica (prvo u vidu laganih plivanja, a kasnije u vidu pasivnih odmora).
Metod igre brzine, u kojem se jedna deonica ili deo deonice plivao brže, a drugi sporije, pa opet brže i opet sporije, nazivao se “fartlek trening”. Njegove varijante su: trening sa postepenim smanjenjem dužine deonica (100 brzo – 75 lagano – 50 brzo – 25 lagano, itd) i trening sa smanjenjem i povećanjem dužine deonica (kombinacija ova dva načina), itd.
Ipak, unutrašnji organi sa takvim treninzima nisu dobijali adekvatne nadražaje, zbog toga što dnevni i godišnji obimi treninga nisu postajali veći. Takođe. ukupni trenažni napor nije velik, te je postojalo milljenje da povećani napor dovodi i narušavanja koordinacije pokreta i smanjenja rezultata. |
Naš trener Darko Prvan, u svom osvrtu na XIV Olimpijadu (London) kaže: “Mada sve vodeće zemlje u plivanju imaju metode treninga koje variraju, naravno, prema plivaču, njegovoj kondiciji,
discipline za koju se sprema i osnovnoj zamisli trenera sve te metode susreću se na jednoj važnoj tački: plivati mnogo. Što je moguće više, pazeći da se organizam ne premori… naprezanja u savremenom treningu treba da idu do te mere da stvore kod takmičara subjektivni osećaj premora i klonulosti.”
U ovoj fazi, došlo je do usaglašavanja rada nogu sa radom ruku u krauiu i leđnom kraulu, primenjivao se uži rad u prsnoj tehnici plivanja, stvorena je nova tehnika leptir i razdvojila se prsna tehnika od leptirove tehnike.
Neki kraulaši su brže plivali prsnom tehnikom, nego plivači koji su trenirali samo prsno plivanje. Ovde se rađa pojam “plivačka svestranost” koja govori o svestranosti u tehnici plivanja.
Posle Olimpijade u Melbumu, 1956. godine, unele su se u mnoge novine u trenažni proces plivača.
U četvrtoj fazi trenažnih metoda, koja je začeta od 50-ih godina, do prve polovine 60-ih godina, dominirala je era intervalnog treninga i jači intenzitet rada. Ovde se povećava relativni godišnji intenzitet treninga (sa 30-40 na 60%), suvom treningu se posvećuje veća pažnja, pa vežbe postaju konkretnije i specifičnije, Australijanei su prvi put koristili zajedničke pripreme plivača, dok su Amerikanci u toku treninga projektovali filmove na zid bazena sa pravilnim pokretima i pravilnim tehnikama plivanja, kako bi plivačima stalno bilo pred očima kako treba plivati, a Englezi su imali aparat, koji je diktirao tempo plivanja.
U ovoj fazi je izvršena periodizacija godišnjeg ciklusa treninga, nastali su trenažni periodi i trenažne faze sa svojim određenim zadacima.
Ova faza se deli na dva dela, i to: Prvi deo se odnosi na 50-te godine, a drugi se odnosio na 60-te godine, karakteristične po izmenama u trenažnom procesu.
Tih 50-ih godina, treneri su koristili razne metode, pa čak i (over distance, maraton, fartlek) ostvarivali bolje rezultate, nego oni koji su koristili samo intervalnu (“čistu”) metodu. Treningom se svestrano delovalo na organizam plivača i njegov sadržaj je zavisio od: periodizacije trenažnog procesa, tehnike plivanja i dužine takmičarskih disciplina.
Što se tiče 60-ih godina, tu se ozbiljnije razmišljalo o pojmu sportske forme. Ona je bila proizvod raznih trenažnih uticaja, koji se mogao regulisati. Glavno je bilo pitanje: Kako da se odgovarajuća opterećenja, bez štetnosti po organizam plivača unesu u trenažni proces? S tim u vezi, nastali su novi pojmovi: cikličnost trenažnog procesa i valovitost trenažnih opterećenja, što je ukazivalo na to da mali trenažni obimi ne daju efekte sa malim trenažnim intenzitetima, dok ni veliki trenažni obimi ne mogu ići uporedo sa velikim trenažnim intenzitetima, nego se preporučuje kao rešenje, da u toku povećanja jednog vida opterećenja mora doći do smanjenja drugog vida opterećenja i obratno. To je uslovilo i dovelo do toga da se sa 600-800 km godišnjeg treninga prešlo na 2500-3000 km godišnjeg treninga i sa dnevnih 4-5 km prešlo se na 20-30 km dnevnog plivanja, kao što se povećao i intenzitet trenažnog rada.
Krajem 60-ih i početkom 70-ih godina počinje najnovija faza u razvoju sportsko-trenažnih metoda. Time je započeo period pripreme za Minhensku olimpijadu.
U ovoj fazi se počelo razmišljati o odnosima između fizičke i tehničke pripreme plivača, tj. relacijama između kondiciranja i tehničke pripremljenosti plivača. Tu se iskazala kritika da se sa zastarelom tehikom plivanja ne može izraziti bolja kondicija, kao što ni kvalitetnija tehnika, ne može doći do izražaja, pored slabe kondicije. Značajno je to što se vodi računa i o energetskom potencijalu plivača. Treninzi opet postaju kraći, a plivači se po potrošnji energije, počinju klasifikovati na kratkoprugaše, srednjeprugaše i dugoprugaše.
Glavni faktor koji ograničava brzinu kretanja plivačevog tela kroz vodu je otpor vode, koji je trebalo smanjiti, te je zbog toga nastala era “biomehaniziranja” trenažnog procesa, a istovremeno, su nastali termini kao što su: osećaj vode, ekonomizacija pokreta, itd. Nađeni su odnosi između dužine i efikasnosti zaveslaja, snage zaveslaja i brzine plivanja, kao i odnosa između frekvencije zaveslaja i brzine plivanja.
Ovde je aktuelizovana svestrana tehnička priprema plivača.
Ekonomizacija trenažnog procesa, dovodi do mišljenja da postoji neka uzajamna veza između potrošnje energije i promenc brzine plivanja, i da je, naravno, potrošnja energije najmanja ako je brzina plivanja na celoj takmičarskoj stazi ujednačena.
Treba reći i to, da nema vrhunskog plivanja bez široke masovne baze, pa se te metode rada prenose i u masovne oblike plivanja.
Ako se koordinacione sposobnosti najbrže razvijaju u ranoj mladosti, onda je prirodno, da se sa planskim radom započne što ranije, i na što široj masovnoj osnovi i prirodno je da se sve trenažne metode, primenjuju na svim nivoima masovnog rada.
Ipak, nova naučna saznanja, iskustva, nove metode rada, obogatiće trenažnu praksu i uticati na što bolje rezultate, vezane za ovu problematiku.
Proces razvoja sportsko-trenažnih metoda ima svoje faze. Prva faza se proteže od početaka razvoja sportskog pokreta i traje do formiranja tri osnovne takmičarske i plivačke tehnike (kraul, leđni kraul i prsno plivanje) i sprovođenja takmičenja u plivanju (IV Olimpijada, London, 1908). Na početnim takmičenjima su učestvovali “ali round” tj. svestrani sportisti, koji su se bavili biciklizmom, mačevanjem, jahanjem, fudbalom, trčanjem, pešačenjem i time su se bavili više nego plivanjem. Tada, nisu bile određivane plivačke tehnike, te su se na primer, dužine takmičarskih disciplina određivale rastojanjima između određenih obala ili rastojanjima između pojedinih plovnih objekata.
Najveći broj plivača nije imao svoje trenere, osim možda neke savetodavce, pa su plivali onako kako su znali. Tek sa razdvajanjem plivačkih tehnika u okvirima takmičarskih programa, rodio se motiv “ko će kojom tehnikom brže plivati”.
Druga faza u razvoju sportsko-trenažnih metoda traje od 20- ih godina našeg veka, do, po mnogima, pariške Olimpijade (1924) ili, po nekima, i za koju godinu više.
Tu je istican značaj treninga, i bilo je shvatanja da onaj ko više trenira, može i brže da pliva.
Dva-tri puta nedeljno se počelo trenirati i na svakom treningu se plivalo i po 2000-3000 metara. Počelo se plivati posebno rukama i nogama, ali i dalje se plivalo lagano, ujednačenom brzinom plivanja, pazeći stalno na tehniku izvođenja pokreta. Tu se počela primenjivati i metoda produženih deonica (over distance) i u plivačkom sportu. Ovaj metod se zasnivao na dva osnovna principa:
- na usavršavanju tehnike plivanja
- na postepenom uvećavanju obima plivanja (uz akcenat na to, da se ne narušava usvojena koordinacija pokreta, a da se postepeno povećava obim plivanja).
Plivači su plivali kraće i duže discipline. Gertruda Ederle, je žena koja je preplivala Lamanš (6. 8. 1926) za 14 sati i 31 min.
Treća faza obuhvata period od 20-ih godina pa do početka 50-ih godina. Tu je novina u uvođenju sistematskog rada na fizičkoj pripremi. Ovde “suvi trening” podrazumeva i korišćenje sredstava van plivališta (sprave, tegovi, itd). U trenažnom procesu plivača dominiraju vežbe čuvenog američkog trenera Kiphutha. Te vežbe su bile predviđene kako za “suvi trening” tako i za vežbe u vodi (uz pomoć guma i ekspandera).
Snaga i izdržljivost su bile cilj motoričkih sposobnosti. Kratke deonice su bile dominantne, koje su se plivale brže. Ali su one dovodile plivača do zamora, pa su postojali odmori između deonica (prvo u vidu laganih plivanja, a kasnije u vidu pasivnih odmora).
Metod igre brzine, u kojem se jedna deonica ili deo deonice plivao brže, a drugi sporije, pa opet brže i opet sporije, nazivao se “fartlek trening”. Njegove varijante su: trening sa postepenim smanjenjem dužine deonica (100 brzo – 75 lagano 50 brzo – 25 lagano, itd) i trening sa smanjenjem i povećanjem dužine deonica (kombinacija ova dva načina), itd.
Ipak, unutrašnji organi sa takvim treninzima nisu dobijali adekvatne nadražaje, zbog toga što dnevni i godišnji obimi
Druga faza(sportske metode u plivanju i njihov razvoj) u razvoju sportsko-trenažnih metoda traje od 20- ih godina našeg veka, do, po mnogima, pariške Olimpijade (1924) ili, po nekima, i za koju godinu više.
Tu je istican značaj treninga, i bilo je shvatanja da onaj ko više trenira, može i brže da pliva.
Dva-tri puta nedeljno se počelo trenirati i na svakom treningu se plivalo i po 2000-3000 metara. Počelo se plivati posebno rukama i nogama, ali i dalje se plivalo lagano, ujednačenom brzinom plivanja, pazeći stalno na tehniku izvođenja pokreta. Tu se počela primenjivati i metoda produženih deonica (over distance) i u plivačkom sportu. Ovaj metod se zasnivao na dva osnovna principa:
- na usavršavanju tehnike plivanja
- na postepenom uvećavanju obima plivanja (uz akcenat na to, da se ne narušava usvojena koordinacija pokreta, a da se postepeno povećava obim plivanja).
Plivači su plivali kraće i duže discipline. Gertruda Ederle, je žena koja je preplivala Lamanš (6. 8. 1926) za 14 sati i 31 min.
Treća faza (sportske metode u plivanju i njihov razvoj) obuhvata period od 20-ih godina pa do početka 50-ih godina. Tu je novina u uvođenju sistematskog rada na fizičkoj pripremi. Ovde “suvi trening” podrazumeva i korišćenje sredstava van plivališta (sprave, tegovi, itd). U trenažnom procesu plivača dominiraju vežbe čuvenog američkog trenera Kiphutha. Te vežbe su bile predviđene kako za “suvi trening” tako i za vežbe u vodi (uz pomoć guma i ekspandera).
Snaga i izdržljivost su bile cilj motoričkih sposobnosti. Kratke deonice su bile dominantne, koje su se plivale brže. Ali su one dovodile plivača do zamora, pa su postojali odmori između deonica (prvo u vidu laganih plivanja, a kasnije u vidu pasivnih odmora).
Metod igre brzine, u kojem se jedna deonica ili deo deonice plivao brže, a drugi sporije, pa opet brže i opet sporije, nazivao se “fartlek trening”. Njegove varijante su: trening sa postepenim smanjenjem dužine deonica (100 brzo – 75 lagano – 50 brzo – 25 lagano, itd) i trening sa smanjenjem i povećanjem dužine deonica (kombinacija ova dva načina), itd.
Ipak, unutrašnji organi sa takvim treninzima nisu dobijali adekvatne nadražaje, zbog toga što dnevni i godišnji obimi treninga nisu postajali veći. Takođe. ukupni trenažni napor nije velik, te je postojalo milljenje da povećani napor dovodi i narušavanja koordinacije pokreta i smanjenja rezultata. |
Naš trener Darko Prvan, u svom osvrtu na XIV Olimpijadu (London) kaže: “Mada sve vodeće zemlje u plivanju imaju metode treninga koje variraju, naravno, prema plivaču, njegovoj kondiciji,
discipline za koju se sprema i osnovnoj zamisli trenera sve te metode susreću se na jednoj važnoj tački: plivati mnogo. Što je moguće više, pazeći da se organizam ne premori… naprezanja u savremenom treningu treba da idu do te mere da stvore kod takmičara subjektivni osećaj premora i klonulosti.”
U ovoj fazi, došlo je do usaglašavanja rada nogu sa radom ruku u krauiu i leđnom kraulu, primenjivao se uži rad u prsnoj tehnici plivanja, stvorena je nova tehnika leptir i razdvojila se prsna tehnika od leptirove tehnike.
Neki kraulaši su brže plivali prsnom tehnikom, nego plivači koji su trenirali samo prsno plivanje. Ovde se rađa pojam “plivačka svestranost” koja govori o svestranosti u tehnici plivanja.
Posle Olimpijade u Melbumu, 1956. godine, unele su se u mnoge novine u trenažni proces plivača.
U četvrtoj fazi trenažnih metoda, koja je začeta od 50-ih godina, do prve polovine 60-ih godina, dominirala je era intervalnog treninga i jači intenzitet rada. Ovde se povećava relativni godišnji intenzitet treninga (sa 30-40 na 60%), suvom treningu se posvećuje veća pažnja, pa vežbe postaju konkretnije i specifičnije, Australijanei su prvi put koristili zajedničke pripreme plivača, dok su Amerikanci u toku treninga projektovali filmove na zid bazena sa pravilnim pokretima i pravilnim tehnikama plivanja, kako bi plivačima stalno bilo pred očima kako treba plivati, a Englezi su imali aparat, koji je diktirao tempo plivanja.
U ovoj fazi je izvršena periodizacija godišnjeg ciklusa treninga, nastali su trenažni periodi i trenažne faze sa svojim određenim zadacima.
Ova faza se deli na dva dela, i to: Prvi deo se odnosi na 50-te godine, a drugi se odnosio na 60-te godine, karakteristične po izmenama u trenažnom procesu.
Tih 50-ih godina, treneri su koristili razne metode, pa čak i (over distance, maraton, fartlek) ostvarivali bolje rezultate, nego oni koji su koristili samo intervalnu (“čistu”) metodu. Treningom se svestrano delovalo na organizam plivača i njegov sadržaj je zavisio od: periodizacije trenažnog procesa, tehnike plivanja i dužine takmičarskih disciplina.
Što se tiče 60-ih godina, tu se ozbiljnije razmišljalo o pojmu sportske forme. Ona je bila proizvod raznih trenažnih uticaja, koji se mogao regulisati. Glavno je bilo pitanje: Kako da se odgovarajuća opterećenja, bez štetnosti po organizam plivača unesu u trenažni proces? S tim u vezi, nastali su novi pojmovi: cikličnost trenažnog procesa i valovitost trenažnih opterećenja, što je ukazivalo na to da mali trenažni obimi ne daju efekte sa malim trenažnim intenzitetima, dok ni veliki trenažni obimi ne mogu ići uporedo sa velikim trenažnim intenzitetima, nego se preporučuje kao rešenje, da u toku povećanja jednog vida opterećenja mora doći do smanjenja drugog vida opterećenja i obratno. To je uslovilo i dovelo do toga da se sa 600-800 km godišnjeg treninga prešlo na 2500-3000 km godišnjeg treninga i sa dnevnih 4-5 km prešlo se na 20-30 km dnevnog plivanja, kao što se povećao i intenzitet trenažnog rada.
Krajem 60-ih i početkom 70-ih godina počinje najnovija faza u razvoju sportsko-trenažnih metoda. Time je započeo period pripreme za Minhensku olimpijadu.
U ovoj fazi se počelo razmišljati o odnosima između fizičke i tehničke pripreme plivača, tj. relacijama između kondiciranja i tehničke pripremljenosti plivača. Tu se iskazala kritika da se sa zastarelom tehikom plivanja ne može izraziti bolja kondicija, kao što ni kvalitetnija tehnika, ne može doći do izražaja, pored slabe kondicije. Značajno je to što se vodi računa i o energetskom potencijalu plivača. Treninzi opet postaju kraći, a plivači se po potrošnji energije, počinju klasifikovati na kratkoprugaše, srednjeprugaše i dugoprugaše.
Glavni faktor koji ograničava brzinu kretanja plivačevog tela kroz vodu je otpor vode, koji je trebalo smanjiti, te je zbog toga nastala era “biomehaniziranja” trenažnog procesa, a istovremeno, su nastali termini kao što su: osećaj vode, ekonomizacija pokreta, itd. Nađeni su odnosi između dužine i efikasnosti zaveslaja, snage zaveslaja i brzine plivanja, kao i odnosa između frekvencije zaveslaja i brzine plivanja.
Ovde je aktuelizovana svestrana tehnička priprema plivača.
Ekonomizacija trenažnog procesa, dovodi do mišljenja da postoji neka uzajamna veza između potrošnje energije i promenc brzine plivanja, i da je, naravno, potrošnja energije najmanja ako je brzina plivanja na celoj takmičarskoj stazi ujednačena.
Treba reći i to, da nema vrhunskog plivanja bez široke masovne baze, pa se te metode rada prenose i u masovne oblike plivanja.
Ako se koordinacione sposobnosti najbrže razvijaju u ranoj mladosti, onda je prirodno, da se sa planskim radom započne što ranije, i na što široj masovnoj osnovi i prirodno je da se sve trenažne metode, primenjuju na svim nivoima masovnog rada.
Ipak, nova naučna saznanja, iskustva, nove metode rada, obogatiće trenažnu praksu i uticati na što bolje rezultate, vezane za ovu problematiku.
Tag: Sportske metode u plivanju i njihov razvoj
Zakažite besplatno testiranje :