Nastanak i razvoj plivanja

Nastanak i razvoj plivanja

1. PIVANJE KROZ ISTORIJU(nastanak i razvoj plivanja)

Plivane je poznato još iz davnina. Ono veoma pozitivno utiče na organizam u razvoju, ubrzava rast i njegovo čeličenje. Radi posebnog položaja tela i načina kretanja, za razliku od svih ostalih oblika vežbanja te radi delovanja vode na organizam potrebno je posebno istaci zdravstvenu vrednost ove aktivnosti. Plivanje je sredstvo, koje je podesno za oba pola, zato je ono ne- zamenljivo pa se koristi i u službi lečenja čoveka . To je jedan od najstarijih sportova koji je čoveku bio potreban u svakodnevnom životu. Istorija plivanja veže se za davnine naših predaka, za pra- istoriju. Lik plivača nalazimo na egipatskim hijeroglifima, što go­vori da plivanje čovek upražnjava pre nekoliko hiljada godina. Ar­heološki nalazi pružaju dokaze o znanju plivanja i njegovoj ulozi.

2.1. PLIVANJE U ANTIČKOM DOBU (nastanak i razvoj plivanja)

Među ostacima starog Egipta (piramide, mumije, vaze, reljefi i hijeroglifi), postoje i oni koji ukazuju da je plivanje bilo negovano na zavidnom nivou. O tome govori i najstariji podatak o plivanju, koji potiče sa jednog glinenog pečata starog između 3400. i 3200. godina p. n. e. Na njima se vide plivači koji plivaju slično kao što se danas pliva.

Kasnije su pronađeni slični likovi na reljefima i hijeroglifi- ma. Nemački arheolog Karl Dim je pronašao likove plivača čiji pokreti odgovaraju onim pokretima koje vrše današnji kraulaši. Desna ruka plivača je opružena ispred glave, u položaju zahvata vode, a leva u završnoj fazi otiskivanja.

Što se tiče rada nogu, dosta se razlikovao od dana­šnjih plivača. Kole- na su bila savijena, kao i stopala, što je položaj koji odgova­ra otiskivanju. Na drugom crtežu iz is­tog doba, vide se ruku pod uglom od 180 stepeni slično kao kod nanašnjih dugoprugaša.

 

Slične pokrete plivača i pokrete koji se odnose na druge fizičke aktivnosti, a potiču iz kasnijih epoha, i iz ćele ere, Dim je objavio u knjizi »fizička kultura u drevnom Egiptu” (1925. god.).

Pronađeni su i crteži iz tog vremena (1400-1300 godina p. n. e.), koji govore da u to vreme nije bio samo poznat način plivanja koji podseća na današnji kraul. Crtež žene koji pred­stavlja ženu u položaju koji podseća na fazu kliženja u prsnom plivanju, govori nam da je prsno plivanje bilo, ne samo poznato, već i da se studiozno analiziralo i obučavalo.

U to vreme omladina se u Egiptu redovno kupala i rano učila plivanju, a plivanje u Nilu je imalo i verski karakter. Svež vazduh, sunce, voda, kretanje, igre, vežbe i plivanje imaju veliki uticaj na negovanje lepote, što su učile i ćerke faraona, koje su često davale primer drugim egipatskim ženama.

Plivanje je u antičkom svetu bilo poznato i drugim naro­dima, o čemu govori čak i Biblija, koja u starom zavetu opisuje stradanja hebrejskog naroda (odgovara vremenu između XXV i X veka p. n. e.).

Plivanje se spominje i u knjizi proroka Esaije, koja potiče iz VIII veka p.n.e. , gde se opisuje praznično slavlje na planini Sion, i između ostalog piše: „raširi ruke kao plivač, da bi plivao”. Po širenju ruku može sa pretpostaviti da je prsno plivanje bilo poznato u to vreme.

U Bibliji se pominje plivanje i kupanje u jezerima, rekama i bazenima. U knjizi proroka Danijela „Suzana i starci”, opisan je slučaj Suzane, koja se kupala u dvorišnom bazenu svoje kuće, dok su je zlobni starci kradom posmatrali.

Postoji i jedan istorijski podatak, da je jevrejski vladar Herod 73. godine p. n. e. do 3. godine p. n. e. uveo obaveznu obuku plivanja za svu mušku decu.

nastanak i razvoj plivanja

Plivanje je bilo razvijeno i kod Asiraca, koji su ga koristili u svojim vojnim pohodima (800. godina p. n. e.), a kao pomoćno sredstvo upotrebljavali su vazduhom napunjene kožne mešine, da bi se usled težine naoružanja, lakše održavali na vodi.

I pokreti plivanja asirskih vojnika bili su slični pokretima današ­njih kraulaša, što poka­zuje da se osnovni po­kreti od onog vremena do danas nisu mnogo menjali.

U antičkoj Grčkoj plivanje je bilo veoma rasprostranjeno i široko se primenjivalo. Sportska kultura je bila veoma razvijena. Stari Grci su negovali kult tela i težili savr­šenstvu od malena do starosti. U telovežbenim aktivnostima u svojim gimnazijama i palestrama nalazilo se i plivanje.

Stari Grci su prvi upražnjavali plivanje u cilju čeličenja or­ganizma i očuvanja zdravlja, mada su plivanje prvenstveno sma­trali sredstvom vojne obuke i sredstvom savlađivanja vodenih po­vršina. Religija je starim Grcima uslovljavala znanje plivanja. Po njihovom verovanju onaj ko se utopi ne može idi u „carstvo senki”,

U Sparti je zakonom bilo regulisano kupanje i plivanje za sve uzraste, bez obzira na starost. Plivali su na isti način kao i stari Egipćani : naizmeničnim pokretima ruku i nogu, a po nekad i okrenuti na bok. Potvrda toga su slike sa vaza koje potiču iz tog doba (570-550 godina p. n. e.).

Plivanje je veoma zastupljeno u literaturi antičke Grčke. Dve izvanredne vojne akcije, koje su vezane za plivanje, ovekove- čio je Dionizije (508 godine p. n. e.), koji u svojim istorijskim ra­dovima opisuje borbe protiv Etruraca.

Plivanje je, po grčkom filozofu Platonu, bilo veoma kori­sno provođenje vremena za os vezenje organizma. Platon je tako izjavio, da(z^obrazovani. ljudi koji ne znaju čitati, pisati i plivati, ne mogu biti u državnoj službi. On u svojim radovima spominje i neke tehnike plivanja, a za leđno plivanje kaže da nije praktično jer plivač ne može pratiti pravac svog kretanja.

Aristotel je kao i Platon bio veliki ljubitelj plivanja i pre­poručivao ga je omladini. U svom delu „problemi” bavio se zako­nitostima i fizičkim osobinama plivanja i ronjenja. Interesovalo ga je zašto je lakše plivati u morskoj nego u vodama jezera i reka, pa napominje da je tome razlog gustina slane vode. Kasnije pot­puno objašnjenje ovog problema daje Arhimed u svom čuvenom zakonu.

O značaju plivanja govore čuveni epovi „Ilijada” i „Odi­seja” (VIII vek p. n. e.). Odiseju je posle bure, koja mu je razbila splav, pomogla boginja Leuteja da ispliva na ostrvo.

Prema legendi, mitološki ljubavnik Leander je svake noći preplivavao moreuz Dardaneli (2 km) da bi došao do :svoje lju­bljene Here, koja ga je čekala sa upaljenom svetiljkom.

Kupanje i plivanje u rekama, jezerima i morima se spominje i u drugim zapisima iz tog vremena. Gimnastičke vežbe na vodi opisao je lekar Galenos (II vek p. n. e.), gde su se naročito isticali stanovnici ostrva Delos. Galenos opisuje Skilidesa i njegovu kćer Gidnu, koji su uništili flotu Persijskog cara

Ksevksesa, kojima je kasnije podignut spomenik.

U Atini se kupanje i plivanje koristilo kao sredstvo razonode i osve- ženja, o čemu svedoče br­ojne slike iz tog vremena. Broj kupatila je rastao, pa je kupanje postalo dostup­no i ženama.

I Trurcima, narodu koji se iz Male Azije dose­lio na Apeninske poluostr- vo, bilo je poznato plivanje. Bili su narod sa neobičnom kulturom, a svoj procvat ovaj narod doživljava m VI veku p. n. e. Pridavali su veliki značaj zagrobnom životu, pa su svoje grobnice ukra­šavali poput egipatskih faraona,raznim slikama i mozaicima. Takve slike pokazuju da su bili dobri plivači, da su skakali sa visokih stena i zidina, i u vodi se osećali sasvim slobodno.

Pod pritiskom Etruraca i Samnita, latinska plemena koja su mnogo pre došla na Apeninsko poluostrvo, počela su se ujedi njavati. Naselja su se vremenom širila, tako da u VIII veku dolazi do ujedinjenja sedam naselja. Godine 753. sklopljen je vojni savez, te se ova godina računa godinom osnivanja Rima.

U to vreme graditelji Rima su se kupali i plivali u Tibru, a tri veka posle osnivanja Rima sagrađeno je i prvo javno kupatilo, koje je bilo mesto pranja, kupanja i učenja plivanja.

Vaspitanju dece i omladine se pridavao veliki značaj u Rimu. Težilo se stvaranju hrabre i disciplinovane omladine, tako da su ih podvrgavali najvećim iskušenjima i naporima, kao na primer kupanje u hladnoj vodi. Od vojnika su tražili da preplivaju reku u punoj ratnoj opremi.

Vremenom kada je Rim ojačao, osvajanjem etrurskih te­ritorija, i upoznavanjem sa grčkom kulturom, plivanje počinje do- bijati nove sadržaje. Plivanje je postalo oblik razonode, opuštanja i odmora. Izgrađivana su javna kupatila (terme) i saune, koje su kasnije dobijale svoje prostorije za glumu, filozofske rasprave, biblioteku, pa čak i prostorije za izlaganje slika. Terme (topla javna kupatila) izgrađivane su svuda gde su rimski vojnici stizali u svojim ratnim pohodima. Jedan od tih bazena pod imenom Karakala (izgrađen 217-188 godine p. n. e.) danas se koristi kao letnja bašta.

Lekari iz tih vremena su ukazivali na higijenski i osveža- vajuči uticaj plivanja i kupanja. Grčki lekar Klaudije Galenos bio je najpoznatiji lekar tog doba. Svi lekari su se pozivali na njega, i čuvena rečenica je bila „Galenos uvek ima pravo”

U III i IV veku naše ere dolazi do zatvaranja termi, jer su se počele pretvarati u obične javne kuće, zbog zajedničkog kupanja muškaraca i žena.

Kupanje i plivanje je bilo poznato, u starom veku, i drugim narodima. U Kini je u VI veku p. n. e. Kon-Fu-Ce preporučivao kupanje kao sredstvo očuvanja zdravlja. Plivanje je u Kini bilo sastavni deo vojne obuke u III veku p. n. e.

Starim Slovenima je verovatno bilo poznato plivanje, a zna se da su Germani bili dobri plivači, jer se Cezar žalio, pošto ih nije mogao pokoriti da neizmerno daleko bacaju koplja i odlično plivaju.

 

Plivanje je bilo poznato i Staroindijskoj civilizaciji. U is­kopinama su pronađeni kameni pečati iz III milenijuma p. n. e., na kojima su se nalazile figure bogova, čiji pokreti podsećaju na pokrete „psećeg” plivanja. Otkriveni su i ostaci bazena dimenzija 37 x 7 metara i dubine 3 metra.

Postoji jedna legenda, koja potiče iz praistorijskog doba, o .eskimskoj ženi labudu. Po legendi, eskimske žene su se kupale nage u jednom toplom jezeru. Takvih jezera danas nema, a nema ni eskimki koje bi uradile tako smešnu stvar.

2. 2. PLIVANJE U SREDNJEM VEKU(nastanak i razvoj plivanja)

Posle pada Rimskog carstva (476. godine) počinje srednji vek. Gasi se antička kultura, a usmeravanje kulture preuzima crkva. U antičkoj kulturi negovao se kult tela i poštovao snažan ratnik, dok se u srednjem veku smatralo da je telo samo „tamnica duše”, i da dušu treba osloboditi od tela i njegovog štetnog dejstva što pre. Telo će se posle smrti raspasti, a duša će i dalje živeti.

Sportske aktivnosti su se sve manje upražnjavale, kako su uticaj crkve širio. Bavljenje takvim aktivnostima je bio znak surovosti i nevaspitanja. Zato je nestajala i želja za kupanjem i plivanjem. Težilo se, putem uzdizanja duha, stvaranju pobožnog i plemenitog viteza, koji će širiti veru i boriti se za nju.

I pored ovakvog uticaja crkve, kod naroda gde su ovakva gledišta stizala sa zakašnjenjem, i dalje su se upražnjavale razne fizičke aktivnosti.

Na istoku Evrope gde su živeli slovenski narodi, plivanje je imalo veliki vojnoobrazovni značaj. Priređivana su takmičenja u plivanju i gnjuranju koja su imala opštenarodni karakter.

Narodi na severu Evrope nikada nisu ni prestajali negovati plivanje i pridavali su mu veliki značaj, jer im je često od toga zavisio život. U jednoj pesmi koja je napisana negde oko 700-te godine (naše ere), opisuje se takmičenje u plivanju koje je trajalo 5 dana i 5 noći.

 

Normani (Vikinzi) su negovali pli­vanje kao potrebu svakodnevnog života. Ro­nili su, borili se u vodi i plivali na velike daljine. Jedna „SAGA” (priča, bajka, kazi­vanja) napisana u XIII ili XIV veku opisuje mnoštvo podviga normanskih plivača.

 

Postoji priča o Sigmundu Brajtsonu, koji je plivajući jednu milju vukao svoja dva ranjena druga. Tu je i priča o kovaču Skalagrinu, koji je iz i mora izvadio nakovanj, kojeg su na suvom I jedva mogla podiči četiri jaka čoveka. 0 1 kralju Olafu, koji je mogao da roni po najvećoj buri i sa dna | mora podigne kotvu broda. I žene su bile dobre plivačice. Tako je j islanđanka Als Helga u velikoj buri, spašavajući svoju decu sa | jednog ostrva, plivala noću 10 kilometara.

 

Američkim Indijancima je, takođe, bilo poznato plivanje još u vreme pre Kristofera Kolumba. Na tlu današnjeg Meksika živeli su Asteci na Jukatanskom ostrvu Maje, a u današnjem Peruu Inke. Svi ti narodi imali su razvijenu kulturu i upražnjavali su razne 1 fizičke aktivnosti, o čemu svedoči veliki broj fresaka. Sa tih fresaka vidi se da su koristili onaj prirodni, puzajući ili gmižući način plivanja, koji su koristili i drugi narodi, pre, za vreme i posle njih.

 

U Evropi, stroge crkvene dogme nisu mogle dugo opstati ni kod prosvećenih u crkvenom duhu „vaspitanih” naroda. Vitezovi i njihove dame uvideli su da je bolje biti okupan i čist, nego osećati svrab i smrad znoja. Na viteškim turnirima kupanje je postepeno dobilo svoje mesto. Vitezovi su se posle turnira kupali u buradima i obližnjim potocima, pa je kupanje postepeno prelazilo i na dvorove, a ušlo je i u viteške propise. Naime, svaki vitez se pre primanja viteštva morao okupati. Posle krstaških ratova zabrana zajedničkog kupanja muškaraca i žena je ukinuta.

U XV veku (1480. godine) ukinuta je i zabrana kupanja učenika, i uvedeno obavezno kupanje učenika sredom. Kasnije (1523. godine) taj propis je još više liberalizovan, pa su se učenici pored kupanja sredom, mogli baviti i drugim fizičkim aktivno­stima. Iz ovoga vidimo da je trebalo da prođe 10 vekova da se kupanje bojažljivo vrati u programe vaspitanja i postane potreba tadašnjeg čoveka. Međutim, i pored ukidanja zabrane, u školama su predavači bili kaluđeri, pa su potiskivali sve ono što je bilo napredno.

Vitorio Feltre vaspitač dece kneza od Mantove Franciska Gonzage, bio je jedini sretnik tog vremena. Dobio je ođrešene ruke da otvori učilište u prirodi gde su dolazila i ostala deca Mantove. Učilištu je dao ime “Kuća igre”, a u program učilišta uvrstio i plivanje. Kasnije je razradio čak i ceo sistem obuke neplivača.

O takvom načinu vaspitanja dece i odraslih maštao je i poznati utopista englez Tomas Mor (1478-1535). Preporučivao je da se mladi bave jahanjem, trčanjem, skokovima, a odrasli plivanjem, mačevanjem i streljaštvom.

 

2.3 PREPOROD PLIVANJA (nastanak i razvoj plivanja)

 

2. 3. 1. Plivanje u doba humanizma i renesanse i prvi

filantropijumi

 

Za prelazno doba iz srednjeg u novi vek računaju se XV i XVI vek. U to doba čovek pronalazi sebe i počinje da osvaja svet. To vreme se smatra vremenom smelih istraživača, velikih mislilaca i bistrih umova. Potisnute od strane crkve, ponovo se oživljavaju razne grane umetnosti i zanemarene prirodne nauke. Čovek uviđa da samo u zdravom telu leži zdrav duh, pa počinje da se vrača svom telu proučava ga i izjednačava ga sa „duhom”.

 

Fizičko vaspitanje polako dobija svoje mesto u društvu. Posvećuje mu se velika pažnja, pa se počinju izdavati i posebna plivačka delà, prava humanistička.

Prvu knjigu o plivanju napisao je, na latinskom jeziku, pro­fesor Nikolausa Vinmanna 1538. godine, pod naslovom „Colym- betes”, (u podnaslovu „plivač” ili “plivačka veŠtina”). U knjizi se pominju dva načina plivanja: plivanje „po načinu pasa” i prsno plivanje koje naziva „žabljim”.

 

Jedan od francuskih humanista po imenu Fransoa Rabie (1483-1553) opisao je dvesta vežbi u svom romanu „Gargantua i Pantagruel”, u kojem Pantagruel Gargantuu preporučuje, pored po­znatih igara, trčanje, bacanja, penjanja na drvo, jahanja, i plivanje na prsima i leđima, gnjuranje i skakanje u vodu.

 

Svi poznati lekari tog doba ističu dobar uticaj plivanja na organizam, što ističe i poznati Italijanski lekar Hieronimus Merku- rialis (1530-1606) u svojoj knjizi „Deareta gimnastika”.

 

Zapažena je bila i knjiga o plivanju „Dearti Natandi”, Engleza Edvarda Digbia, izdata 1587. godine u Londonu.

Telesno vaspitanje prvi put postaje predmet, a u program uvršteno plivanje kod Jana Amosa Komenskog.

 

Korisnost izlaganja Suncu i vazduhu, a kao sredstvo higije­ne kupanje i plivanje, preporučuje i Yon Lok (1632-1704) u svom delu „Misli o vaspitanju”. Prvi je bio koji je ukazao da se ,,u vodu ne ulazi dok je telo zagrejano i dok je duša uzbuđena”.

 

Francuz Melžiz Tereno je takođe objavio knjigu o plivanju (1696. godine) pod nazivom ,JL’ art de Nager”. U njoj se spomi­nje ime prvog „majstora plivanja”, koji je u svojoj školi plivanja obučavao neplivače. Zvao se Poitevin.

 

Zan Zak Ruso (1712-1778) je po uzoru na Loka i Komen­skog u svom delu „Emil” ili “O vaspitanju” dosta mesta posvetio fizičkom vaspitanju mladih. Na jednom mestu navodi: „svi mladi ljudi uče skupo jahanje, a niko plivanje, mada svaki jahač može doći u situaciju da mora znati plivati”.

 

Sledbenik Komenskog, Johan Bemar Bazedov, osnovao je prvi filantropijum (jedna vrsta škole za telesno vaspitanje) u Ne mačkoj. U nastavni plan i program uvrstio je i plivanje. Takav nastavni program prihvatili su i drugi filantropijumi.

Prvi plivački priručnik na Nemačkom jeziku pod nazivom „Kleines Lehrbuch der Schnjimmkunst yum Selbstunterrcht” napi­sao je Guts Muts 1798. godine, gde opisuje načine obučavanja leđnog i prsnog plivanja, kao i obuku skokova i gnjuranja u vodi. Smatrao je da su najvažnija dva oblika vežbanja gimnastika i plivanje. Govorio je i o tome da Evropljani, a naročito Nemci i pored znanja, što se tiče navike održavanja čistoće tela, mnogo zaostaju i za najprimitivnijim narodima.

Prvi koji su obuku plivanja započeli sa dečijim uzrastom, bili su upravo Guts Muts i Bazedov, pa je iz tog razloga njihov doprinos razvoju plivanja bio veliki.

 

Pod njihovim uticajem osno­vano je prvo plivačko društvo u Švedskoj, koje i danas postoji, a ujedno je prvo plivačko društvo u Evropi.

Knjiga koju je napisao Italijan Oronzio di Bemardija „Lju­dsko plivanje” ili “Umetnost plivanja” (1794. godine) daje osnove svih tehnika plivanja, prvi put baziranim na hidrodinamičkim i fizičkim zakonima.

 

2. 4. RAZVOJ PLIVANJA U NAŠIM KRAJEVIMA

 

Dolaskom i naseljavanjem u ove krajeve (VIII i IX vek), stari Sloveni su se počeli baviti lovom i ribolovom, pa su, živeći pored vode, učili i da plivaju.

Kod Mađara postoji legenda, po kojoj je vitez Zotmund, prilikom opsade Požuna (Bratislava), od strane Nemačkog cara Henrika III (1092), kao dobar plivač, u toku noći probušio korita svih nemačkih brodova. Prema zapisima iz vremena ugarskog kra­lja Matije I (1458—1490), on je angažovao veliki broj Srba, dobrih plivača za svoju dunavsku flotu.

Na fizičko vežbanje naroda podunavskog regiona, srednji vek i crkvene dogme nisu imale naročitog uticaja. Naši narodi su u vek bili spremni na borbu protiv Turaka, na suvom ili na vodi.

 

 

Plivali su na isti način kao i drugi narodi tog vremena, puzajuđim ili gmižuđim pokretima ruku i nogu. Pored „psećeg” načina plivanja, poznato je bilo i „žensko” ili primitivno prsno plivanje.

 

Jedan austrougarski oficir je zapazio, obilazeći naše kra- 1 jeve, da narodi sa ovih prostora, pored prsnog plivanja koriste i i neke „divlje” načine plivanja.

Dnevni list „Bačka” iz tog vremena, daje opis i podatke 1 jednog velikog plivačkog takmičenja, koje je održano u Subotici -‘m na Palicu, 26. 8. 1881. godine.

Topovski pucnji su bili znak da se približava takmičenje, 1 kao i doček čuvenog plivača Kalmana. Početak takmičenja je I označio veličanstveni vatromet. Plivalo se na najdubljem mestu u 1 jezeru. Starterov znak je bio ,jedan – dva|§* tri”, dužina staze je i bila 500 m, a cilj je bio u kupatilu. Pobednik je bio petnaestogo- 1 dišnji Veber Friđeš.

 

Ovo takmičenje govori o tome da se, paralelno sa plivanjem i u drugim evropskim državama, plivanje razvijalo i kod nas.

U toku XIX veka plivanje stiče uslove da postane savre- | meni sport sa takmičarskim karakterom. U nekim našim gradovi- ;j ma (Novi Sad, Subotica, Sombor) uređuju se plivališta i osnivaju plivačke škole. U današnjem Zrenjaninu, na Begeju je 1881. godi­ne održano takmičenje u plivanju, a kasnije, 1892. godine na Be­geju se održavaju i plivačke utakmice, gde se 1896. godine prime- njuju i međunarodna pravila.

 

Prva „plivačka sekcija” osnovana je u Somboru u okviru sportskog društva, gde je posebno negovano plivanje.

Somborsko sportsko društvo je jedno od najstarijih vojvo­đanskih sportskih društava, čiju je slavu ubrzo pronelo sportsko plivanje.

I u drugim mestima naše zemlje plivački sport se veoma brzo razvijao, naročito u godinama posle Prvog svetskog rata. Počinju se formirati plivačke organizacije.

Prvo prven­stvo Jugoslavije u plivanju organizovano je na Bledu 1921. godi­ne, a iste godine se osniva i plivački savez Jugoslavije, koji pre­uzima brigu o razvoju plivanja i organizaciji takmičenja.

O plivanju u našoj zemlji u godinama posle prvog svetskog rata, komentator nedeljnika ,Jugoslav sportelet” piše: “Plivanje je u poslednjim godinama uzelo jak zalet. Prva takmičenja su bila izolovana, lokalnog karaktera, no kasnije u okviru Plivačkog Save­za Jugoslavije, plivanje je potpuno organizovano”.

 

2. 5. PLIVANJE U XIX VEKU I POČECI SPORTSKOG PLIVANJA (nastanak i razvoj plivanja)

Podstaknut grčkom mitologijom, engleski pesnik Lord Bajron je 1810. godine preplivao Dardaneli na istom mestu gde je nekada plivao i Leander. U znak sečanja na ovo plivanje, kasnije se odomaćilo plivanje na jednu milju.

Prvu plivačku školu u Evropi osnovao je 1810. godine pru­ski general Emest von Pfuel. On plivanje uvodi u program redo­vne vojne obuke, a 1817. godine izdaje knjigu „O plivanju”, gde izlaže svoju metodiku obučavanja plivača. U svojoj metodici on, kao i Guts Muts, preporučuje prvo obuku na suvom, pa tek onda u vodi i to pomoću odgovarajućih sprava. Plivanje u Pruskoj ulazi u nastavne programe osnovnih škola 1830. godine.

Iz Pruske plivanje prelazi u Francusku, gde se uvodi u vojsku i stvara se Francusko-Pruska metodika obučavanja, koja se proširuje na Norvešku, Englesku i Rusiju.

Napoleon je u bitkama često primora­vao protivnike da uđu u reku, kojom prilikom bi se utopio veliki broj protivničkih vojnika.

Zato se plivanje veoma brzo širilo i obučava­lo u svim većim armijama Evrope.

Knjiga „Francuski i Pruski zaveslaj”, koju je izdao Italijan Adolfo Corte 1819. go­dine, daje opis razlika između Francuskog  i  Ruskog načina plivanja. Oba načina daju ranu verziju današnjeg frontalnog kraula.

Plivanje se brzo razvijalo u svim većim zemljama Evrope iako je plivačka literatura bila oskudna. U Beču je 1841. godine štampan priručnik na nemačkom jeziku „Der philantropische schnjimmeister” mađarskog autora Čilag Karolja. Na mađarskom jeziku je 1845. godine štampana knjiga nepoznatog pisca, u kojoj se opisuje plutanje na vodi, plivanje pomoću nogu ili ruku itd.

 

Plivačka takmičenja su održavana i u ranijim epohama raz­voja čovečanstva. U drevnom Japanu još 36. godine p. n. e., kao i kod starih Germana i Normana. I u srednjem veku, koji zovemo „mračnim”, postoje zapisi da su održavana takmičenja u plivanju, kao npr. u Veneciji, u središtu crkvene inkvizicije, za vreme ra­znih karnevala. U Bostonu (Amerika) se 1827. godine osniva prva plivačka škola, a ubrzo posle toga počinju i prva takmičenja.

 

Dan početka sportskog plivanja nije utvrđen zbog različitih mišljenja o tome. Neki smatraju da bi to trebalo da bude 3. 5. 1810. godine, kada je Bajron preplivao Dardaneli; drugi, da bi to trebalo da bude 1858. godina, kada je u Sidneju organizovano prvo savremeno plivačko takmičenje. Postoje i oni koji smatraju da bi to trebalo da bude dan kada je kapetan Matthenj Njebb preplivao Lamanš (24. 8. 1875.). Kraj XIX i početak XX veka se smatra periodom kada se plivanje kao sport organizaciono formiralo i dobilo današnje oblike. Osnivaju se plivački savezi, organizuju velika takmičenja i formiraju plivački klubovi. U Beču se organizuje 1889. godine veliko plivačko takmičenje, koje je nazvano „Evropskim šampionatom”. U Atini se 1896. godine organizuju prve moderne Olimpijske igre u čiji program ulaze tri plivačke discipline.

 

I žene u to vreme počinju sa sportskim plivanjem. U Škotskoj se organizuje prvi nacionalni ženski šampionat. Plivačka takmičenja za žene ulaze i u program Olimpijskih igara 1912. godine.

 

Međunarodna svetska plivačka federacija (FINA), osnovana je 1908. godine, i od tada preuzima organizaciju svih velikih međuna­rodnih takmičenja, verifikuje rezultate i vodi listu svetskih rekorda.

 

Po uzoru na svetsku plivačku federaciju, posle Prvog evropskog prvenstva 1926. godine, 1927. godine osniva se i Ev­ropska plivačka federacija (LENA).

U Beogradu je 1973. godine održan prvi zvanični svetski šampionat. Posle trećeg svetskog šampionata održanog u Berlinu 1978. godine, svetska plivačka federacija (FINA) odlučuje da se šampionati održavaju svake 4 godine. Uporedo sa tom odlukom Evropska plivačka federacija odlučuje da se Evropski šampionati održavaju svake 2 godine.