Obuka neplivača

OBUKA NEPLIVAČA ZA DECU

Program obuke neplivača se sprovodi u malom bazenu sa stajaćim dnom. Dubina vode je 80 cm. Cilj je da polaznici od neplivača postanu poluplivači tj. da znaju održavanje u dubokoj vodi kao i nožni rad leđne i kraul tehnike.

Voda je „nova“ sredina i predtavlja problem kako prilagoditi svoja kretanja kroz vodu bez ugrožavanja procesa disanja. Veliki broj dece je zaplašen roditeljskom pričom o opasnosti od davljenja, koja ima za cilj odvraćanje dece od vode. Strah od duboke vode je prirdan- opravdan strah, ali nekada se ispoljava kao prenaglašen.

Kada se govori o počecima učenja plivanja potrebno je istaći dva različita pojma o umenju plivanja. To su osnovna veština održavanja i kretanja na vodi pomoću raznih elementarnih znanja.

Pod pojmom neplivač smatra se osoba koja nije obučena da se samostalno održava na površini vode u vertikalnom ili horizontalnom položaju, niti je obučena da se bezbedno ponaša oko vodene površine.

Prvenstveni cilj obuke plivanja je osposobljavanje pojedinaca da se samostalno održavaju na površini vode i po potrebi kreću po vodenoj površini, izvođenjem osnovnih pokreta kraul tehnike.

Preduslovi za učenje

Da bi se pristupilo procesu obuke plivanja potrebno je zadovoljiti sledeće uslove: adekvatan uzrast, zdravstvena pogodnost za učestvovanje u obuci, (ne)postojanje straha od vode i motivacija za obučavanjem.

Obuka plivanja(Obuka neplivača) ima 10 osnovnih zadataka:

• Navikavanje na vodu
• Razvijanje snalaženja u vodi
• Kretanje kroz vodu
• Plutati u vodi
• Savladati klizanje kroz vodu
• Savladati disanje u vodi
• Okreti u vodi – promena pravca
• Skokovi u vodi
• Kretanje ispod vode – ronjenje

METODE OBUKE NEPLIVAČA

Prvi metod (obuka neplivača) je desetodnevna kontinuirana nastava obuke neplivača sa po dva spojena školska časa dnevno – metod frontalne koncentrisane nastave.

Drugi metod(obuka neplivača) je metod frontalne razuđene nastave – višenedeljna kontinuirana nastava obuke neplivača,

Treći metod (obuka neplivača) – metod stepenovane nastave podrazumeva mogućnost svakodnevnog upisa dece u prihvatnu grupu gde se radi na oslobađanju dece od straha od vode, obuke osnovnih kretnih elemenata u vodi kroz igru. Iz prihvatne grupe se deca prebacuju u sledeću grupu za obuku neplivača koja je homogenija, jer deca već imaju neko predznanje. Fokus obuke u drugoj grupi je na položaju tela kroz obuku rada nogu i disanja. Vežbe su aranžirane tako da se posle zagrevanja na suvom kroz simulaciju pokreta koji će se koristiti na času u bazenu pliva što više nogama sa raznim zadacima: sa rukama napred, sa jednom rukom napred, a drugom pored tela, sa daskama, isto to samo na leđima….U ovoj fazi obuke je vrlo važno naučiti pravilno disanje. Deca koja preplivaju 20m tehnikom gde dominira naizmeničan rad nogu, prelaze u treću grupu gde se vrši obuka plivanja sva četiri stila sa elementima trke, start, okret. Nakon ove faze obuke vrši se selekcija.

ISTORIJAT OBUKE NEPLIVAČA

Najstariji podaci o plivanju potiču sa jednog glinenog pečata iz tzv. Negada epohe (kultura gornjeg Egipta) oko 3400 – 3200 god. pre nove ere . Na velikom broju nađenih ploča iz tog perioda nalaze se likovi plivača čiji su pokreti slični današnjem kraulu, pa se može smatrati da je postajala i određena obuka u plivanju. Jevrejski vladar Herodot (73.g.p.n.e – 3.g.n.e.) je uveo obaveznu obuku plivanja za svu mušku decu. U antičkoj Grčkoj plivanje je bilo veoma zastupljeno i imalo je višestruku ulogu, pre svega se koristilo kao deo vojne veštine, ali i kao sredstvo za čeličenje organizma i jačanje zdravlja. Plivanje se učilo i vežbalo u njihovim gimnazijama koje su bile građene blizu vode. Poznata je Platonova izreka da neobrazovani ljudi koji ne znaju čitati, pisati i plivati ne mogu biti u državnoj službi.

U srednjem veku, pod uticajem crkve zabranjen je veliki broj fizičkih aktivnosti pa među njima i plivanje, jer je sve telesno smatrano grešnim. Takvo stanje u Evropi traje od pada zapadnog rimskog carstva 476 god. pa sve do pojave humanizma i renesanse u XV i XVI veku te u ovom periodu ne postoji organizovano bavljenje plivanjem.
Sa pojavom humanizma i renesanse čovek se ponovo vraća svom telu, izjednačava ga sa “duhom“ i počinje da ga proučava. U skladu sa tim velika pažnja se posvećuje telesnom (fizičkom) vaspitanju kroz upražnjavanje različitih fizičkih aktivnosti i igara među kojima je i plivanje. Tako je 1538. godine objavljena prva knjiga o plivanju pod nazivom “COLYMBETES“ (u podnaslovu “Plivač ili plivačka veština“) profesora Nikolasa Vajmana, u kojoj se opisuju dva načina plivanja. Druga knjiga o plivanju izdata je 1587. godine u Londonu, autora Edvarda Digbija, a bila je značajna zbog prigodnih ilustracija. Godine 1696. pojavljuje se nova knjiga o plivanju pod nazivom “Umetnost plivanja“ koju je napisao Melšiz Teveno. U ovoj knjizi se govori o izvesnom majstoru plivanja Poitevinu koji je u svojoj školi plivanja na reci Seni obučavao neplivače za 48 novčića po jednom kursu .

U srednjem veku, pod uticajem crkve zabranjen je veliki broj fizičkih aktivnosti pa među njima i plivanje, jer je sve telesno smatrano grešnim. Takvo stanje u Evropi traje od pada zapadnog rimskog carstva 476 god. pa sve do pojave humanizma i renesanse u XV i XVI veku te u ovom periodu ne postoji organizovano bavljenje plivanjem.
Sa pojavom humanizma i renesanse čovek se ponovo vraća svom telu, izjednačava ga sa “duhom“ i počinje da ga proučava. U skladu sa tim velika pažnja se posvećuje telesnom (fizičkom) vaspitanju kroz upražnjavanje različitih fizičkih aktivnosti i igara među kojima je i plivanje. Tako je 1538. godine objavljena prva knjiga o plivanju pod nazivom “COLYMBETES“ (u podnaslovu “Plivač ili plivačka veština“) profesora Nikolasa Vajmana, u kojoj se opisuju dva načina plivanja. Druga knjiga o plivanju izdata je 1587. godine u Londonu, autora Edvarda Digbija, a bila je značajna zbog prigodnih ilustracija. Godine 1696. pojavljuje se nova knjiga o plivanju pod nazivom “Umetnost plivanja“ koju je napisao Melšiz Teveno.