Razvoj delfin plivačkog stila(delfin plivanje)
Delfin (delfin plivanje) je najmladji način plivanja, a po brzini zauzima drugo mesto, odmah iza kraula. Nastao je usavršavanjem leptirove tehnike, kao što je leptir nastao usavršavanjem prsnog plivanja. U težnji da se prsnom plivanju poveća brzina, plivači su došli na ideju da, iskoriste pravilima nedovoljno preciziran pokret ruku. Oni su, poput kraula, produžili zaveslaj rukama u vodi sve do butina, a nov zaveslaj ruke bi prebacivali kroz vazduh. Takav rad ruku, usled dužeg i korisnijeg kretanja u vodi, davao je veću brzinu, a prebacivanje ruku kroz vazduh eliminisao je kočeće dejstvo vraćanja ruku kroz vazduh. Pokreti nogu, u suštini, ostali su isti kao pri prsnom plivanju, ali polukružni pokret nogu izvodio se daleko duže. Taj način plivanja, usled sličnosti pokreta ruku sa kretanjem krila leptira, nazvan je baterflaj. Izuzetne uspehe u leptir tehnici imali su plivači Sovjetskog Saveza, pre svega S. Bojčenko. On Je 1936. godine 100 m preplivao za 1:06,3 , a 1941 godine 200 m u vremenu 2:29,3. Oba vremena su bolja od tada oficijalnih svetskih rekorda u ovim disciplinama.
I tako dugi niz godina u disciplini prsnog plivanja uporedo su se takmičili predstavnici prsnog plivanja i tzv. “leptiraši”. Razumljivo je da je svakom godinom bilo sve više plivača koji su plivali brzim, leptirovim načinom, tako da je postojala opravdana bojazan da ce se prsno plivanje u skoroj budućnosti potpuno ugasiti. Da se ovo ipak ne bi dogodilo Međunarodna plivačka federacija Fina, godine 1953. odvojila je delfin od prsnog plivanja kao zasebnu disciplinu. Istovremeno pravilima je dozvoljen, pored polukružnog udarca, i simetričan pokret nogu u vertikalnoj ravni. Ova odluka je, zapravo, samo sankcionisala postojeće stanje, jer su plivači nekoliko godina pre toga već primenjivali novu varijantu leptirovog načina plivanja, koja se. upravo karakteriše sunožnim. vertikalnim udarcima nogu i koja se zove “delfin”. Ovi talasasti i neprekidni pokreti nogu delfin tehnike, kod kojih je izbegnuto kočeće dejstvo grčenja nogu – inače karakteristično za leptirovu tehniku – uskladjeni sa pokretima ruku, razvijaju daleko veću brzinu nego prvobitni leptir.
Dakle, odvajanje leptira od prsnog plivanja i mogućnost izvodjenja sunožnih vertikalnih pokreta nogu, omogućili si dalji razvoj ove najmladje plivačke discipline. Na početku, naročito na 200 m, plivači su plivali kombinovano, delfinom i leptirom, jer se smatralo da je delfin suviše naporan da bi se njime mogla isplivati ćela distanca.
Prvi Evropljanin koji je, još nekoliko godina pre zrauičnog priznavanja delfina kao varijante leptira, pokazao njegovu doteranu formu, bio je mađjarski plivač Z.Fejer. Njega čak zovu “ocem delfina”. Fejer se neumorno takmičio u disciplini prsnog plivanja plivajući delfinom. On je na cilj stizao prvi, ali zbog sunožnih pokreta nogu, gore-dole, bio je uvek diskvalifikovan. Koliko je delfin, iako nedozvoljen, oduševljavao plivače, naročito Madjarske, govori i primer čuvenog G.Tumpeka. Samo nekoliko meseci posle odvajanja leptira od prsnog plivala, on je u disciplini 100 m plivajući delfinom oborio sv. rekord postigavši u to vreme odličan rezultat 1:04,3 sek, a zatim 1954. godine ga je poboljšao na 1:02,0 sek. Tehnika kojom je plivao Tumpek karakterisala se velikim amplitudama pokreta nogu i tela, dubokim zaronjavanjem pre svega glave, ramenog pojasa i trupa u trenutku ulaska ruku u vodu /opružene ruke dugo su ležale nepomično/, što je izazivalo velike oscilacije u položaju celog tela u smeru dole-gore. Velike amplitude pokreta udova, kao i odvojeni pokreti nogu i ruku doveli su do slabog tempa, gde je rad bio podjednako raspoređen na noge i ruke. Povezanost pokreta ruku i nogu /tzv. razvezani delfin/ ostvarivala se na sledeći način: plivač je izvodio dva opširna pokreta /udarci/ nogama uz. učešće trupa – za to vreme ruke su opružene ležale napred ispred glave u vodi. Za trećim udarcem nogu ruke su se uključivale u rad izvodeći zaveslaj u vodi i prebacivanje kroz vazduh po nov zaveslaj. Zatim, ruke su se zadržavale u prednjem, položaju dok su noge nastavljale svoja dva udarca, da bi se sa njihovim trećim kretanjem nadole ruke ponovo uključile u akciju.
Tokom, sledećih godina tehnika delfina se brzo usavršavala i to u smislu kako smanjenja amplitude kretanja nogu tako i medjusobnog uskladjivanja pokreta ruku i nogu, gde su ruke sve manje zadržavane u položaju uzručenja.
Na Olimpijskim igrama u Melbrunu 1956. godine američki plivači V.Joržik osvojio je zlatnu medalju na 200 m leptir plivajući delfinom postigavši vreme 2:19,3 , dok je Š. Han zauzeo drugo mesto. Ovi plivači sve su se više približavali tzv. nvezanom delfinu” u kome ruke sve manje miruju u prednjem položaju, a svi pokreti se izvode u bržem tempu. U jednom ciklusu pokreta ruku – noge su udarale dva puta.
Dalje usavršavanje delfina stila(delfin plivanje) plivanja pripada čuvenom američkom treneru i teoretičaru Konsilmanu i njegovom učeniku M.Troju, koji je primenio tzv. “nožnu akciju” – dvoudami vezani delfin. Naime, on je na jedan puni ciklus pokreta ruku koje u prednjem položaju čine jedva uočljivo zadržavanje/ izvodio dva snažna i brza udarca nogama nadole. Prvi udarac je povezan sa ulaskom ruku u vodu, drugi – na kraju zaveslaja ali pre izlaska ruku iz vode.Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine on je na 200 m postigao 2:12,8 sek. Ovo je, dakle, najbliža preteča savremene tehnike delfina, u kome su odstranjene velike oscilacije u položaju ramenog pojasa i karlice, rad nogu prema analizi podvodnih snimaka/ svojim plitkim i pravo linijskim pokretima ugradjen je u neprekidne i snažne pokrete ruku u kojima se primećuje tzv. visoki položaj laktova. Treba napomenuti, da 1968. godine plivačica. A.Kolt istakla se na 200 m delfin plivacjući tehnikom delfin sa jednim energičnim udarcem nogu nadole i to u trenutku kada su njene ruke ulazile, u vodu. Medjutim, tehnika delfin sa jednim udarcem nogu nije bila prihvaćena od strane ostalih plivaća. Danas najbolje rezultate postižu se tzv. vezanim delfinom, sa dva udarca nogama, snažnim zaveslajima ruku uz “visok” položaj laktova za vreme zaveslaja i umerenim amplitudama valovitog kretanja trupa.
Delfinom se od 1968. godine na Olimpijskim igrama pliva u disciplinama 100 i 200 m /baterflaj/ plivači i plivačice, zatim, prva deonica discipline 400 m mešovito, ta kod je za plivače i plivačice i najzad treća deonica u štafeti 4×100 m mešovito za mušicarce /Olimpijske igre u Moskvi/.
Analiza delfin tehnike plivanja(delfin plivanje)
Karakter kretanja ruku i nogu kod delfin tehnike plivanja podseca na pokrete kraula, samo što se obe ruke i noge kreću istovremeno.
I, upravo ovo istovremeno propulzivno delovanje ekstremitetima i gornjim i donjim, ostvaruje, plivanje sa ritmičkim ubrzanjem. Izmedju faza ovih ubrzanja postoje periodi u kojima se brzina plivanja naglo smanjuje /povratni pokreti ruku kroz vazduh po nov zaveslaj/. Usled znatnih razlika brzine plivanja u pojedinim fazama ciklusa pokreta, plivač ulaže veliki napor.
Na ova ubrzanja on troši više energije nego što bi to bilo potrebno kada bi plivao konstantnom brzinom. Pored ostalog, i ovo uslovljava slabije rezultate plivanja delfinom od onih koje plivač postiže plivajući kraulom.
Položaj tela kod delfin plivačke tehnike(delfin plivanje)
Zbog istovremenih pokreta ruku i nogu, kao i zbog karakterističnog gibanja karlice, u delfinu se zapaž ju relativno velike i neprekidne promene položaja tela plivača u vodi. To su ritmične oscilacije trupa u poprečnoj osi tela plivaća. Za vreme ulaska ruku u vodti i početka izvodjenja prvog dela zaveslaja ruku, koji prati kretanje butina nagore i udarac podkolenioa i stopala na dole, gornji deo tela malo zaroni dok se karlica penje do površine. Kada ruke izvode snažan zaveslaji remeni pojas se podiže do površine vode, da bi i zatim, u drugom delu kretanja ruku kroz vazduli, zajedno sa karlicom, počeo da se spušta nešto dublje u vodu.
Dakle, telo plivaća kreće se kroz vodu talasastom putanjom, pri čemu se napadni ugao neprekdino menja. Moglo bi se reći da ovakva ritmična kolebanja tela plivača delfinom, sa malim, amplitudama kretanja, donekle pomažu boljem povezivanju korisnih i pripremnih pokreta ruku i nogu, mada, u suštini, nisu racionalna.
Pokreti ruku kod delfina(delfin plivanje)
U delfin plivanju, pokreti ruku su glavna pokretačka snaga. Njima su podredjeni valoviti pokreti nogu i trupa plivača. Ruke pri delfinu kreću se istovremeno i neprediknp, a, za nov zaveslaj se prebacuju kroz vazduh, tj jednom ciklusu pokreta ruku zapaža se nekoliko faza: a/ faza uronjavanja ruku u vodu i priprema za zaveslaj, b(faza zaveslaja i c) izlazak ruku iz vode i kretanje iznad vode po nov zaveslaj.
Faza, uronjavanja ruku u vodu i priprema za zaveslaj . Pre nego što će. ruke ući u vodu, pošto je plivač već ranije udahnuo, glava se spušta u vodu da telo ne bi suviše uronilo. Ruke ulaze u vodu ispred glave, u širini ramena, ili nešto šire. Slobodno su opružene, laktovima okrenutim naviše, a dlanovima naniže. Glava je licem uronjena u vodu,vazduh se zadržava.
Prvo se zagnjure šake, zatim, podlaktice, i najzad ramena. Da bi se izbegao suviše veliki pritisak na vodu, u trenutlai ulaska u vodu, dlanovi se nogu malo okrenuti ka spoljnoj strani. Među vrsnim plivačima u poslednjih desetak godina zapaža se ulazak ruku u vodu sa tzv, visokim položajem, laktova . Na taj način plivač se podlakticama i šakama, koje se nalaze pod povoljnim uglom za stvaranje propulzije, odupire o vodu, trudeći se da laktove usmeri nešto napred. U ovoj fazi ruke se kreću malo ustranu, natrag i dole, stvarajući silu Ibtiska, koja zaustavlja poniranje tela. One pri kraju ove faze nešto se više savijaju u zglobovima laktova, s tim, da se dlanovi i unutranje površine podlaktica počinju da izlažu korisnom otporu vode (obe se šake približavaju uzdužnoj osi tela), kojim se telo pokreće napred. Takav položaj ruku je u stvari neposredna priprema za zaveslaj. Treba napomenuti da je pri plivanju maksimalnom brzinom trajanje ove faze svedeno na najmanju meru, a ruke u vodu ulaze pod nešto većim uglom. Delfin plivanje je po brzini na drugom mestu odmah iza kraula.
Zakažite besplatno testiranje :