Škola plivanja Tašmajdan

Škola plivanja Tašmajdan

Škola plivanja Tašmajdanušenje plivanja je sastavni deo obrazovno-vaspitnog procesa i neizostavan je faktor u procesu delovanja na učenike u smislu podizanja na veči nivo njihovih antropoloških karakteristika, koje su pre svega vezane za biološki (zdravstveno-higijenski), pedagoški (obrazovni, vaspitni i socijalizacijski) i praktični (utilitarni) značaj plivanja.

Zbog značaja i uloge plivanja u životu čoveka, njegovog uticaja na različite sfere morfološkog, motoričkog, fiziološkog, psihičkog, pedagoškog i profesionalnog statusa čoveka, plivanju se, kao bazičnom sportu, u novije vreme i na našim prostorima posvećuje značajna pažnja.

Plivanje je, dakle, fizička aktivnost koja na sveobuhvatan način stimuliše svestran i skladan razvitak, a pre svega de-teta. Ove činjenice nas upućuju na obavezu da se sa učenjem plivanja počne u najranijoj mladosti, kako bi se čitava populacija ljudi na šavremen i efikasan način, još u okviru obrazovno-vaspitnih institucija, naučili plivati, što u suvremenom načinu življenja nije više samo zadatak već i imperativ svakodnevice. Posebnu ulogu u rešavanju ovog pitanja imaju škole.

Škola plivanja Tašmajdan
Škola plivanja Tašmajdan

Razlozi su: populacija učenika uzrasta od 6 do 10 godina (I do IV razred osnovne škole), po brojnim istraživanjima je populacija koja je sposobna da brzo i efikasno ovlada kretnim aktivnostima koje su specifične za kretanja kroz vodu, kao medij sa specifičnim fizičkim i hemijskim svojstvima;

-škola različitim organizacionim oblicima rada može reali-zovati učenje plivanja za sve učenike po razredima (časovi plivanja u kontra smeni, nastava u prirodi, letovanje, logorovanje, itd.);

– škola je obavezna za svu decu do navršene 15. godine života, nezavisno da li se radi o fizički i mentalno zdravoj deci, ili su u pitanju deca sa različitim psihofizičkim aberacijama;

– nastavu plivanja u školama realizuju stručna lica;

– školski sistem rada omogućava da propušteno i nenaučeno učenici nadoknade u narednoj godini, u sledećem razredu;

– u školi se učenje plivanja može usmeriti ka rešavanju određenih zdravstvenih (kineziterapeutskih), zabavno-rekreativnih i praktičnih zadataka, ali i na učenje i usavršavanje (trening) plivačkih sportskih tehnika i orentaciju i usmeravanje učenika na plivanje kao sport.

Shvatanjem ozbiljnosti problgma organizacije i realizacije učenja plivanja, izbora metoda rada, stručnog kadra i želje da se postignu što bolji rezultati u radu, susrećemo se sa nizom metodskih postupaka koje možemo podeliti u više grupa.

Škola plivanja Tašmajdan
Škola plivanja Tašmajdan

Škola plivanja Tašmajdan – U procesu učenja plivanja susrećemo se, uglavnom, sa dva pristupa ovom problemu. Prvi, tzv. spontani način, podrazumeva neogrganizovan, neplanski, nesistematski način rada. Deca (i ne samo deca) prve informacije stiču od nekoga ko zna plivati, a vrlo često i od nekog ko “misli da zna plivati i to znanje zna preneti drugima”. U spontanom načinu učenja plivanja imamo ekspanziju “metoda učenja i metodičkih organizacionih oblika rada”. Drugi, organizovani način učenja je planski, organizovani, sistematski, svrsishodni način rada, zasnovan na teorijskim i empirijskim šaranjima. Ovom načinu rada je posvećeno ovo poglavlje.

Metodski postupci se razlikuju i po sledećim faktorima:

1. S obzirom da li se u procesu učenja koriste pomoćna sredstva kojim se omogućava veća plovnost tela, razlikujemo metode koje zagovaraju, kao i metode koje zabranjuju upotrebu pomoćnih sredstava.

2. S obzirom na dubinu vode u kojoj se vrši učenje plivanja, razlikujemo metodske postupke pomoću kojih se učenje obavlja u plitkoj i one koje tretiraju učenje u dubokoj vodi.

3. Proces učenja plivanja otvara brojne dileme i pitanja kao Što su: kada početi; kojom tehnikom početi; koje metodičke organizacione oblike rada koristiti; koji su to nastavni sadržaji najbolji; koliko će trajati učenje; mesto na kome se izvodi nastava; kako organizovati proces učenja, itd. Odgovore na ova i slična pitanja zahtevaju široku lepezu metoda i metodskih postupaka u kojima se proces rada manje-više razlikuje i podudara i zavisi od toga šta se očekuje od budućih plivača, imajući u vidu njihove individualne antropološke karakteristike, odnosno, da li je cilj postizanje vrhunskih sportskih rezultata ili da se učenici nauče da plivaju.

Škola plivanja tašmajdan
Škola plivanja tašmajdan

ULOGA POMOĆNIH SREDSTAVA U PROCESU UČENJA PLIVANJA

Pomoćna sredstva, sprave i rekvizite u nastavnom procesu koristimo na tri različita načina. Prvi podrazumeva obezbeđivanje sigurnosti nastave, pogotovu ako se nastava realizuje u improvi-zovanim plivalištima. Tada, iz mera predostrožnosti, nastavni proces “prate” čamac, vesla, konopac, motke, kolutovi i sl. pomoćna sredstva.

U nastavnom procesu rešavajući različite nastavne sadržaje vrlo često ćemo koristiti obruče, palice, gumene jastučiće, dušeke, kamionske gume, koševe sa konstrukcijom, vaterpolo golove, razne plutače, čamce na duvanje i si. Ova nastavna sredstva nam služe za povećenje motivacije, veselog raspoloženja i vrlo često takmičarskog duha.

Ttrecu grupu ubrajamo ona pomoćna sredstva, sprave i rekvizite kojim se omogućava direktna aktivnost učenika u vodi. Pomoćna sredstva povećavaju plovnost, sigurnost, kooperativnost i socijalizacijske faktore, “slobodniji” rad nastavnika, rad u dubokoj vodi, doziranje opterećenja i odmora i oslobađanje od straha od vode.

Primena pomoćnih sredstava na treći, opisani način, zahteva veliku opreznost i puno pedagoškog takta od strane nastavnika. Sigurno je da će se učenik sa pomoćnim sredstvom lakše održavati na vodi, ali će veliki broj neophodnih vežbi i pokreta naučiti da radi sa pomagalom. Ovi učenici prelaskom na rad bez pomagala vrlo često imaju ozbiljnih problema u zadržavanju horizontalnog položaja ili zadržavanju tela na vodi uopšte. Tako se nastavniku rad otežava, a proces učenja produžava. Novim vežbama se moramo vratiti, na žalost, vrlo često, “na početak”.

Praksa pokazuje da pomoćna sredstva u funkciji oslobađanja od straha nisu uvek efikasna. Cesto se dešava da se učenici još više plaše, da su nesigumiji, sa više nepoverenja u sebe, kada se oslobode pomoćnih sredstava sa kojima su bili čak vrlo sigurni u vodi. Praksa je nedvosmisleno pokazala da je najbolje adekvatnim pokretima ruku i nogu, koordiniranim sa procesom disanja u horizontalnom položaju tela, obezbediti optimalnu plovnost tela, bez pomoćnih sredstava, sprava i rekvizita. Apriori odbacivanje pomoćnih sredstava iz nastave nije dobro.

Praksa je pokazala da pomoćne sprave treba koristiti kako bi učenici lakše ovladali pojedinim segmentima plivačkih tehnika, kako bi usvojili koordinaciju pokreta, kako bi se organizacija nastave podigla na veći nivo realizacijom igara (elementarne, štafetne, sportske) i takmičenja, što bez potrebnih sprava i rekvizita ne bi bilo moguće.

TRAJANJE UČENJA PLIVANJA

Može se pretpostaviti da učenici uzrasta 6 do 10 godina prosečnih motoričkih sposobnosti, koji nisu doživeli neprijatna iskustva sa vodom, mogu savladati neophodne veštine i znanje plivanja za 20 do 30 časova.

Ovo svakako zavisi od velikog broja faktora od kojih pominjemo samo: uzrast; broj učenika u grupi; uslove rada; organizaciju nastave; stručnost nastavnika; predznanje i moti-visanost za rad; frekvenciju časova. Nastavnim planom je potrebno predvideti veći broj časova za učenike I i II, a manji broj za učenike III i IV razreda. Znači, što su učenici koje učimo plivati mlađi, to je potreban veći broj časova.

Od sastava i veličine grupe u mnogome zavisi koliko će trajati proces učenja, kako ćemo koncipirati plan nastave i kako ćemo ga realizovati. Najbolje je formirati homogene grupe prema uzrastu (što nam je olakšano razrednim sistemom nastavnog procesa) i polu. Rad sa mešovitim grupama od nastavnika traži gotovo individualni rad, što u nešto nepovoljnijim uslovima bitno otežava i usporava rad. Grupa od 10 do 12 učenika smatra se optimalnom jer nam je u tolikoj grupi omogućeno održavanje dobrog kontakta sa učenicima, kontrolisanje i usmeravanje aktivnosti, pravovremeno uočavanje i ispravljanje grešaka.

U brojnijim grupama proces učenja je sporiji jer se deo nastavnikovog rada usmerava i na čuvanje učenika na većem prostoru. Povećanjem odgovornosti nastavnika smanjuje se mogućnost kontrole, uočavanja i ispravljanja grešaka, često je potreban i individualan rad što bitno utiče na slabije rezultate učenja plivanja. Ako se mora raditi sa većom grupom učenika, onda je neophodno formirati dve manje grupe u okviru jedne, koje će naizmenično ulaziti u vodu. U ovom slučaju modifikuju se metodi rada (metod igre, metod takmičenja) koji će doprineti povećanju motivacije, većoj organizovanosti u radu, čime će se, sigurno je, povećati uspeh u savladavanju kretanja usmerenih ka učenju plivanja.

Da li će napredak u učenju plivanja biti brži ili sporiji, bolji ili slabiji, zavisiće od organizacije rada i didatičko-metodskog pristupa tom radu. Kada ovo imamo u vidu, odmah se postavlja pitanje, da li je bolje sa učenicima uzrasta I do IV razreda osnovne škole raditi individualno ili grupno. I jedan i drugi metodički organizacioni oblik rada imaju prednosti i nedostataka. Iz dosta razloga, a pre svega zbog organizacionih mogućnosti i racionalnosti, što karakteriše grupni rad, opredelili smo se da govorimo o njemu. Na osnovu toga biće jasno utvrditi i koje su to prednosti i nedostaci individualnog, metodičkog, organizacionog oblika rada.

U teorijskim načelima i brojnim empirijskim primerima, pokazalo se da je mnogo bolje učenje plivanja realizovati u radu sa grupom, odnosno, po standardima grupnog oblika rada. Razlozi za ovu konstataciju potkrepljeni su prezentovanjem pozitivnih prednosti ovog metodičkog organizacionog oblika. To su:

1. Kada učenike jednog odeljenja, ili kako je u plivanju moguće – jednog razreda (logorovanje, letovanje), podelimo u grupe, onda se učenje plivanja odvija u grupama, odnosno, u nekom od grupnih oblika rada. Kako je u plivanju vrlo česta pojava da grupe delimo na još manje grupe, tj. parove, trojke, četvorke, i sl. , to se tada vrlo blisko primičemo individualnom obliku rada. Taj “prelazni oblik” rada omogućava dobru unutargrupnu socijalizacijsku komunikaciju, bliskost i poverenje, u funkciji je boljih individualnih znanja i sportsko-tehničkih dostignuća, što zahteva veće radno angažovanje pojedinca u grupi.

2. Formiranje homogenih grupa se vrši na osnovu inicijalnog, a u toku rada i tranzitnog proveravanja. Činjenica da se grupe formiraju na osnovu sličnosti razlika, koje u grupi ne smeju imati veliki varijabilitet, omogućava da grupe ne rade na izvršavanju istih zadataka, isto vreme, istim metodima rada i si, već svaka grupa radi na izvođenju svoga zadatka, svoje vežbe, koja je primerena njihovim potrebama, znajima i mogućnostima.

3. Sa stanovišta ostvarivanja postavljenog cilja – učenja plivanja, mogućeg i potrebnog uticaja na podizanje nivoa motoričkih i funkcionalnih sposobnosti učenika, grupni oblik rada omogućava svim učenicima, bez obzira u kojoj se grupi nalazili (“neplivači”, “plutaši”, “plivači psećim ili žabljim stilom” i si.), učenje i vežbanje u uslovima optimalnog opterećenja. Rad u homogenim grupama omogućava da se rad prilagođava (planira i programira) prema nivou učeničkih motoričkih znanja i postignuća, Što obezbeđuje lakše savladavanje postavljenih zadataka i brže savladavanje elemenata plivačke tehnike.

4. Učenje i vežbanje u grupi, sa sebi ravnima, saznanje da se učeći plivati može napredovati i iz “najslabije” grupe preći u “najbolju” i da to može biti “privilegija” svakog učenika, za učenike je to uvek motiv više za rad, ali je i vrlo bitno sredstvo i stimulacije i vaspitanja učenika, što u svakom slučaju mora biti stalna briga nastavnika da primerom, radnom i veselom atmosferom, utiče na razvijanje svestrane ličnosti. Učenici, shvatajući da se iz “slabije” plivačke grupe u “bolju” može doći samo pravilnim radom, učenjem i napredovanjem, naučiće da je moto uspeha u životu rad, učenje, znanje i postignuće. U grupi se na ovaj način sti-muliše napredovanje svih učenika. Najbolji će težiti da budu još bolji, a slabiji da budu bolji u svakoj sledećoj vežbi, svakog dana, sa stalnom težnjom da dostignu svoj maksimum.

5. Rad u grupama, kada je baziran na naizmeničnom radu učenika, produžava granicu zamora, što uzrokuje duži boravak u vodi (čas dužeg trajanja) i dužu koncentraciju na aktivnost.

6. Radom u grupi, dobrom motivacijom na aktivnosti, nekad samo pojedinaca, bitno se utiče na povećanje motivisanosti kod svih članova grupe. U grupi svi učenici postaju dobri, uporni, željni dokazivanja. U velikom broju slučaja pojedincima će nastavnikova stručna i didaktičko-metodička sposobnost i kreativnost, biti potrebniji u iznalaženju novih podsticaja da se ukloni strah, stid, egocentrizam, smanjenje motiva. Za rad sa ovakvim učenicima nema “šablona”, svi su individue za sebe i traže od nastavnika puno znanja ,sposobnosti i pedagoškog takta.