Plivanje za decu

Sa predškolskom decom(plivanje za decu) vežbe u vodi sprovode se is­ključivo u zabavnoj formi. Period osvajanja vode je relativno dug; deca se u vodi igraju kao da su na suvom. Zbog toga voda treba da bude plitka i dovoljno topla. Mnoge igračke prilagodjene vodi pomažu deci da se u toj nedovoljno poznatoj sre­dini što bolje osećaju. Napominjemo da vežbe zabava u vodi moraju biti prilagodjene ovom uzrastu. Samo plivanje, koje možemo nazvati uprošćeno /npr. prsno plivanje bez izdisanja u vodu, plivanje na ledjima bez izvlačenja rulcu. iz vode/, prikazuje se u celini nekoliko puta, zatim deca podražavaju takvo plivanje. Veoma je značajno da se plivanje u celini kao i pojedine pomoćne vežbe više puta prikažu, jer dete, upravo na osnovu demonstracije a ne dugog objašnjavanja, slikaa taj po­kret koji će odmah, posle prikaza da podražava.

Plivanje za decu

Dakle, plivanje za decu u predškolsko doba u učenju plivanja služimo se pretežno sintetičkim metodom pomoću kojeg se plivanje obu­čava u pojednostavljenoj formi, ali u celosti, bez raščlanjiva­nja na njegove pojedine delove; sama forma, tehnička isprav­nost je u drugom planu. U ovom dobu cilj je da se deca spri­jatelje I vodom, da se u njoj slobodno krežu izvodeći bezbroj pokreta u vodi, da znaju da zarone, da legnu na površinu vode na prsima i na ledjima i da plivaju, jednostavnim pokretima.

Na taj način boravak u vodi uz radosno raspoloženje dece po­zitivno će uticati na njihov fizički tako i na psihički razvoj. Istovremeno, osposobiće ih za sledeću etapu učenja plivačkih tehnika, starta i okreta.

Starija deca(plivanje za decu) najbolje uspehe u savladjivanju i usavršavanju plivanja postižu primenom analitičko-sintetičke metode, koja omogućuje brzo usvajanje pravil­ne tehnike plivanja, starta i okreta u celini  a istovremeno dopušta učenje i usavršavanje njihovih sastavnih delova. U ovom dobu mladi, naročito plivači sportisti uz neophodnu mo­tivaciju za savladavanje ispravne plivačke tehnike, sa ve­likim interesovanjem umeju da rade na sitnom elementu pokreta kako bi tehniku plivanja usvojili do majstor­stva. Pošto je, na primer, kraul prikazan u celini, stručnjak , ovom uzrastu, objašnjava tehniku u daleko većoj meri neto što je to činio sa mladjom decom. Učenici ovog uzrasta bolje shvataju suštinu i sposobni su da razumeju zašto se od­redjeni pokret izvodi upravo ovako a ne drukčije. Zatim, uče­nici pokušavaju da podražavaju plivanje kraulom. Medjutim, usled relativno složenih pokreta ruku, nogu i disanja, a naročito pravovremenog povezivanja disanja sa pokretima ruku, što nije nimalo lako, nužno je da učenici ove elemente vežbaju odvojeno. To je upravo korišćenje analitičkog metoda. No, raz­umljivo je da svaki od ovih pokreta, pre uvežbavanja treba da se tačno prikaže u vodi i na suvom sa objašnjenjem.

U primeni analitičkog metoda(plivanje za decu) postoji odredjen redosled prikazivanja, objašnjavanja i vežbanja pojedinih elemenata (odnosno pomoćnih vežbi). Naime, obično se prvo radi na savladjivanju pokreta nogu, pa odmah zatim ruku, dok se disanje, kao najte­že za usvajanje, vežba permanentno od samog početka. Napominjemo, da se svi ovi pokreti izvode u horizontalnom položaju ili po­ložaju bliskom njemu. Prvo se pokreti ruku i nogu izvode na suvom (u grubim crtama), pa zatim u vodi u “mesku”. Ovo početno učenje pokreta ruku izvodi se stojeći u pretklonu, zatim u laganom hodanju i najzad u horizontalnom položaju, s tim da parnjak pridržava noge učenika i lagano se sa njime kreće napred. Uz rad ruku postepeno se “uključuje” izdisivanje u vodu. Najzad prelazi se na plivanje samo rukama, s tim da noge ne učestvuju u radu. Da ne bi tonule može se ismedju njih staviti daska. Pokreti nogu uče se na početku u sedećem i ležećem. položaju (na suvom), zatim u horizontalnom položaju,

(u vodi) s tim da su ruke naslonjene na ivicu bazena ili na dno. Sledeća faza učenja pokreta nogu je plivanje kratkih deonica sa rukama opruženim pored glave i licem uronjenim u vodu (prethodno treba, duboko udahnuti i vazduh na mahove izduvavati uvodu). Zatim, sledi plivanje dužih deonica sa rukama naslo­njenim na dasku i sa izdisanjem u vodu.

 

Značajno je da se disanje (izdisaj u vodi) vežba više puta na svakom času i to u različitim formama. Disanje treba što pre povezati sa pokretima ruku. Za konačan uspeh u savladjivanju kraula(plivanje za decu), pa i ostalih tehnika plivanja značajna je dužina odvojenog učenja pokreta ruku i nogu. Naime,poznato je, da “analitički metod naru­šava princip usvajanja suštine kretanja u celini” i da “bez sumnje može negativno delovati na individualnost”. Kako bi se ove negativne posledice primene analitičkog metoda što više ublažile, treba pre svega voditi računa o dužini odvo­jenog vežbanja udovima. Naime, prilikom učenja, svaki element  tehnike plivanja treba savladati samo u osnovnim crtama i odmah preći na povezivanje u celinu to jest na ponovnu primenu sintetičkog metoda. Nas učenik treba što pre da oseti i da vidi efekat svog rada. Predugo vežbanje pojedinih delova odredjene tehnike plivanja, bilo da je reč o pokretima ruku ili nogu, stvara teškoće prilikom njihovog povezivanja u ce­linu. Medjutim, treba napomenuti da i prekratko vežbanje po elementima dovodi do tehnike sa brojnim greškama koje se kasr­nije veoma teško ispravljaju. Učitelj plivanja /ili nastavnik fizičkog va spi tanja/ iskustvom će doći do saznanja kada i s kojom grupom je najcelishodnije preći na povezivanje pli­vačkih pokreta u jednu celinu.

 

Redosled povezivanja elemenata u celinu(plivanje za decu), ako je to reč npr. kraulu jeste sledeći : najpre se povezuju pokreti ruku sa disanjem, pokreti nogu sa disanjem, zatim se prelazi na uskladjivnnje pokreta ruku i nogu u čemu disanje još ne učestvuje. Pre vežbe plivac duboko udahne, odbije se nogama od zida plivališta ili o dno opruzi telo na vodi sa rukama opruženim napred  i licem uronjenim u vodu i pliva pomoću pokre­ta nogu i ruku. Pošto je na mahove vazduh izdisao u vodu, on vežbu, posle kraćeg odmora, ponavlja. Najzad, učenik pliva normalno sa disanjem, postepeno povećavajući distancu plivanja.

 

U daljem usavršavanju plivanja opet se mnogo puta vraćamo na odvojen rad rukama i nogama, pa sve više usavršene delove tehnike plivanja uklapamo u njen celovit oblik. Može se reći da nikad ne prestaje usavršavanje jedne plivačke tehnike.

Dešava se da učenik, uprkos više puta ponovljenom prikazu i dostupnom objašnjenju nije u mogućnosti da pravilno, izvede pokret.

Ukoliko se nadi sa brojnijom grupom, može se ko­ristiti pomoć partnera. U tom slučaju učenici su podeljeni na parove; dok jedna vrsta vezba, draga pomaže — svako svom partneru. Ovaj način ima poseban značaj, jer se učenici moraju na­ročito koncentrisati da pravilno izvode pokrete udovima partnera , čemu nastavnik njima pomaže.

Na kraju treba napomenut da se u obuci plivanja(plivanje za decu) široko koriste takmičarski metod i metod igre, koji imaju dosta zajedničkog. Ove metode naročito su značajne za početnike, jer povećavaju emocionalnost i dinamičnost rada na času koji je usled neizbeznog višekratnog ponavljanja istih vežbi veoma monoton, takmičarski metod stimuliče decu za mo­bilizaciju svojih mogućnosti, već napred rečeno neposredno dok metod igre kao sto je to sluzi za osvajanje vode.

 

Redosled učenja plivačkih tehnika

Pošto u plivanju zvanično postoje četiri plivačke tehnike kraul, ledjno, đelfin i  prsno  tome treba, do­dati i bočno plivanje koje se ne pojavljuje u plivačkom spor­tu, ali ima veliki praktični značaj. Postavlja se nekoli­ko pitanja: kakav je najcelishodniji redosled učenja ovih tehnika, kojom od njih treba početi i da li je u svim slu­čajevima nužno da se savladaju sve tehnike plivanja?

U metodici učenja plivačkih tehnika postoji nekoliko sistema. Oni se primenjuju prema ciljevima i zadacima obuke, zatim prema sastavu grupe sa kojom se radi, dalje, prema us­lovima u kojima rad treba da se odvija i najzad u skladu sa ukupnim vremenom koje je predvidjeno za rad, broj časova, njihovu dužinu i učestalost. Zavisno od navedenih faktora, učitelj plivanja odredjuje način odvijanja nastave plivanja.

Postoje dva osnovna sistema obuke:paralelna obuka svih tehnika plivanja i  obuka tehnika plivanja po redu.

 

Paralelna, obuka je način istovremenog učenja svih tehnika plivanja.On se najčešće primenjuje u radu s najmladjima, pogotovo s decom koja nameravaju da se bave plivanjem kao sportom. Suština paralelnog učenja plivačkih tehnika leži,u tome da učvršćivanju osnovne tehnike u kojoj će se učenik takmičiti, prethodi rad na razvijanju sposobnosti upravlja­nja pokretima u vodi. Taj se cilj, pored ostalog, postiže i istovremenim savladjivanjem elemenata svih tehnika pliva­nja što, bez sumnje, obogaćuje fond raznih pokreta izvodjenih u vodi i dovodi do svestrane plivačke pripremljenosti na kojoj će se graditi osnovna tehnika plivanja. Istovremeno savladjivanje svih tehnika plivahja olakšava uvid u sposob­nosti dece a time i pravilan izbor osnovne tehnike plivanja.

Nasuprot tome, obuka tehnika plivanja redom moše decu, koja se pripremaju sa takmičenja u plivanju, donekle da dezorijentiše. Deca obično, bez obzira na sposobnosti za ovu ili onu tehniku plivanja, zavole onu koju prvo savladavaju, pa otuda često i pogrešan izbor tehnike plivanja. Dakle, primenom pa­ralelnog – istovremenog sistema učenja plivačkih tehnika, uporedo sa osvajanjem vode obučavaju se osnovni, elementi svih tehnika, bez nekog utvrdjenog redosleda. To su dakle, kli­zanja na vodi, pokreti nogu, pokreti ruku, disanje koje se postepeno povezuje sa pojedine pokrete ruku, pa i nogu. Na­pominjemo, da u primeni sistema paralelne obuke svih tehnika plivanja treba izabrati najpogodniji trenutak za povezivanje pokreta u jednu, plivačku celinu. Sa time se nesme mnogo čekat jer postoji opasnost stvaranja suviše čvrstih navika plivanja odvojeno nogama i rukama, što bi se kasnije loše odrazilo na opštu koordinaciju pokreta.

U ovom sistemu učenja mogu se povremeno vezivati pokreti nogu i ruku različitih tehnika (npr. pokreti nogama delfin a rukama kraul, ili nogama kraul a ruka ma delfin itd.). Osnovna etapa obuke ovim načinom je nešto duža nego u siste­mu obuke tehnike plivanja redom. Ipak usled uticaja na sve­stranu plivačku pripremu i dobre osposobljenosti za različito povezivanje pokreta izvodjenih u vodi dalji proces obuke teče veoma brzo. Takodje, eventualne greške u izvodjenju pokreta ili pak, u koordinaciji pokreta odredjene plivačke teh­nike, usled toga što kretni stereotip još nije stabilan, lako se otklanjaju.

U trenutku kada je učenik u grubim crtama usvojio sve tehnike plivanja, on ih dalje, usavršava, s tim da naročitu pažnju posvećuje onoj koja je najslabije usvojena. Tek sada dolazi do opredeljenja za osnovnu tehniku, plivanja, koja se, zatim, usavršava. U daljem, radu, plivač ostale tehnike uglavnom koristi radi proširivanja svestrane plivačke pripremljenosti, sem ako se nije opredelio za discipline mešovitog plivanja kada treba približno dobro da vlada svim tehnikama.Obuka plivač­kih tehnika u ovom sistemu, sprovodi se redom; znaci, kada se barem u grubim crtama savlada jedna, pristupa se učenju druge i tako redom. Sledeći redosled je od velikog broja plivačkih stručnjaka prihvaćen: prvo se uči kraul, zatim leđno pa delfin i kao poslednje, prsno plivanja. Medjutim, neki stručnjaci obuku sa predškol­skom decom počinju od leđnog. Protivnici ledjnog  kao bazične tehnike, navode teškoće prilikom zauzimanja tog položaja a i činjenicu da je plivanje u položaju na pr­sima prirodnije i pd većeg praktičnog značaja. No, ima i stru­čnjaka koji prsno plivanje, pre svega kao veoma značajno u praktičnom pogledu, pa i zbog njegove manje privlačnosti, na­ročito kod muške dece, stavljaju odmah iza kraula , ledjnog ili čak na prvo mesto. U ovom sistemu učenja plivanja mogu da budu odstupanja u smislu da se npr. prilikom učenja kraula kao početne tehnike skoro istovremeno obučava i leđno plivanje.

Razmatrajući pitanje primene sisteme u učenju plivačkih tehnika, potrebno je da ukažemo i na faktore koji utiču na njihov izbor. To su: zadaci kursa, plivanja, uslovi rada, vreme odredjeno za obuku, kao i izvesne osobenosti samih uče­nika.

Zadatak kursa plivanja(plivanje za decu) može da bude različit. Najšire gledano, plivanje se obučava zbog toga, da se stekne neophodna navika koja će čoveku koristiti tokom života. Plivanje je, dakle, potrebno svakom, čoveku u toku života jer se može naći u situaciji da samo znanjem plivanja može da sačuva svoj ili tudji život. Prema tome, ako je zadatak kursa da se plivanje savlada kao neophodno znanje, onda se obično uče jedna ili dve tehnike plivanja. Slična je situacija i ako se obuci plivanja prilazi pre svega, sa zdravstveno-higijenskog as­pekta. To znači da se deca uče plivanju zbog toga što je ono odlično sredstvo koje pomaže njihov razvoj, a odrasle održava u fizičkom i psihičkom zdravlju.

Ukoliko su zadaci obuke plivanja(plivanje za decu) upravo takvi kako je to gore izloženo, deca i mladi obično obučavaju kraul i prsno plivanje. Počinje se od kraula koji, kao najbrža tehnika, budi, naročito kod muškog pola, veliko in-teresovanje. Kraul se bazira na naizmeničnim, tako reći sva­kidašnjim pokretima i jednostavnoj koordinaciji tih pokreta /samo izdisanje u vodu je nešto teže za savladjivanje/. Tehnika kraula inače u sebi sadrži osnovne elemente još dveju tehnika /ledjno i delfin/. Ukoliko bi ova uzrasna kategorija imala prilike da se dalje bavi plivanjem, sa lakoćom će ih savladati. U praksi, ipak, dobro je da se učenici upoznaju s prsnim pli­vanjem koje ima veliki praktični značaj. Odraslima se najčešće preporučuje prsno ili bočno, plivanje. Mada istovremeni i si­metrični pokreti udova u prsnom plivanju nisu prirodni za čoveka, ipak okolnost da se glava ćelo vreme može  držati iznad vode.