Disanje i gledanje u vodi
Jedan od najvažnijih segmenata u obuci plivanja je kontinuirano i koordinirano disanje. Veoma je važno naučiti polaznike pravilnom disanju i zadršci daha tokom spuštanja licem u vodu. Često se dešava da polaznici nauče da plivaju i borave u vodi sa stalno podignutim licem i glavom, što je limitirajući faktor za napredovanje, ali i greška koja se vrlo dugo ispravlja. Zato se vežbe disanja ponavljaju na svakom času. Disanje treba uvežbavati i sa podizanjem lica, kao i sa okretanjem lica. U praksi je ponekad potrebno gledati u vodi zbog orijentacije, te je važno da se polaznici naviknu na direktan kontakt vode sa očima, koji zna biti neprijatan i nelagodan, ali se ovaj deo vežbi ne srne izostaviti. Da bi učenici lakše prihvatili mehanizam koordiniranog disanja, instruktor treba svaku vežbu da objasni i pokaže.
Ukoliko je obuka organizovana na otvorenim površinama, gde voda nije čista i u kojoj je vidljivost smanjena, savladavanje ovih vežbi je predmet mera bezbednosti polaznika u vodi.
Vežbe koje mogu doprineti disanju i gledanju tokom boravka u vodi:
„duva vetar“: polaznik zahvati vodu šakama i duva u nju,
„pravljenje mehurića“: polaznik nagnut napred i dole, uzme vazduh, a potom izduva vazduh na površini vode. Ko jače izduva vazduh, njegovi će mehurići biti veći,
„delfin“: polaznici uzmu vazduh, zarone lice u vodu i izduvaju sav vazduh koji su udahnuli, pri tom treba i da gledaju u vodi, nakon udaha, potapaju lice u vodu, gledaju i izdahnu,
„dan i noć“: na znak instruktora „Noć“ treba da se spuste u čučanj i urade izdah pod vodom, a potom ustanu. Na znak „Dan“ ostaju iznad vode, „klackalica“: polaznici su u parovima i drže se za ruke. Jedan čučne i izdiše vazduh pod vodom, zatim ustane i uzme vazduh, drugi radi to isto,
„ronioci“: polaznici rone i iz plićaka vade različite predmete ili roneći prolaze jedan drugome kroz noge,
„trka brodova“: igra se u parovima. Jedno dete se nalazi u horizontalnom
Vežbe za vertikalan i horizontalan položaja tela i plutanja na vodi
Vertkalan položaj je položaj kojim čovek ulazi u vodu i počinje proces adaptacije na novu sredinu. U tom procesu čovek se adaptira na temperaturu vode, direktan kontakt vode sa telom, strahove koje (ni)je imao i kasnije na boravak u vodi bez oslonca (održavanje na površini vode). Vertikalan položaj tela je najhitniji položaj u vodi sa aspekta bezbednosti. To je položaj koga karakteriše mala površina oslonca i visok intenzitet sile gravitacije zbog čega telo tone. Uvažavajući navedene činjenice, neophodno je u obučavanju neplivača prvo početi sa obučavanjem aktivnosti u vertikalnom položu. Ove vežbe je neophodno početi u maloj dubini, a kasnije dubinu povećavati.
Horizontalan položaj tela čine plutanja na leđima i grudima, i ona su preduslovi za kretanje kroz vodu. Horizontalni položaj i plutanje se izvode najčešće na stepenicama plitkog bazena bazena, kako bi polaznici imali oslonac rukama na dno bazena. Iz tog položaja mogu da pokušaju da zauzmu horizontalan položaj. Potrebno je naučiti zauzeti horizontalana položaj na grudima i leđima.
Prilikom izvođenja ovih vežbi obavezno je da instruktor bude u vodi, da pokazuje vežbe i obavezno asistira prilikom vežbanja, posebno vodeći računa o slabijim polaznicima tako što ih drži za ruke. Momenat puštanja ruku mora biti najavljen, isplaniran, kako se neplivač od naglog gubljenja oslonca ne bi uplašio i potonuo.
Ovim veštinama polaznici usvajaju postulate uticaja vode na telo uspostavljanje ravnoteže, kao i na orijentaciju u vodi.
Vežbe koje mogu doprineti vertikalnom položaju tela u vodi:
stajanje u vodi dubine do pojasa, držanje za instruktora,
stajanje u vodi dubine do ramena, držanje za instruktora,
hodanje prema dubljem delu bazena, držanje za rub bazena, vraćanje nazad,
hodanje po bazenu dubine do pojasa.
Disanje i gledanje u vodi – SPK, Beograd